Ишчезавају стари традиционални занати

Бојаџијски занат је у ишчезавању. Не знамо да ли данас на овим просторима постоји и једна бојаџијска радња. Према казивању мајстора од 1964 год. нико од млађих се није прихватио овог посла. Узрок томе је, прије свега, нагло опадање овчарства, као и преорјентација сеоског становништва на куповину готових, индустријски произведених ћилима, џемпера, чарапа и осталог.

Бојаџијски послови су се обављали углавном у касну јесен, када се заврше пољопривредни радови. Муштерије бојаџија су биле најчешће из планинских крајева.

Када жене донесу опредену вуну на бојење, онда мајстор ту вуну рабоши. Нећемо говорити о начину рабошења, али је занимљиво да су, почетком 20 вијека, бојаџије спарављале црвену боју од биљке руј, а црну од зелене галице.
Бојаџије су углавном подмиривале потребе становништва оних села, гдје су се раније узгајале овце у већем броју. Обзиром да је овчарство у опадању а конкуренција готових индустријских производа од вуне и синтетичких влакана у све већем порасту, логично је и ишчезавање овог заната.

У Бијељини данас нема ни једног УЖАРА. Прије другог Свјетског рата у овом мјесту ужари су израђивали конопце за запрегу, уларе за коње и рогату стоку, конопце разних дебљина од 5 до 5о мм, рибарске мреже, бродске конпоце дебљине 50 до 70 мм за ријечна бродоградилишта, конопце за парне млинове, ремење за торбе и друго.

Кудеља је основна сировина коју употребљавају ужари коју су до 1960.год куповали од сеоског становништва. Говеђа штрањга била је најчешћи производ бијељинских ужара. Њихова производња се одвијала у четири фазе: гребање, предење, шњирање и усукивање. Иако је овај занат готово ишчезао, могао би још потрајати јер његови производи имају разноврсну примјену како у сеоским тако и у градским домаћинствима.