X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА | 23/07/2014 | 16:18

Разговор с Његовим Блаженством патријархом јерусалимским Теофилом Трећим

19. 07. 2014. У емисији Искре православља емитовали смо разговор с Његовим Блаженством патријархом јерусалимским Теофилом Трећим, с којим смо разговарали у Јерусалиму почетком јула 2014. године. С Његовим блаженством патријархом Теофилом Трећим разговарали смо о животу Парвославне цркве и вјерника у Јерусалиму, о ходочашћу у Свету земљу и колико је оно значајно за духовни живот православног хришћанина, о појави Благодатног огња, највећем чуду у хришћанству, које се догађа сваке године на Велику суботу у Јерусалиму у Цркви Христовог гроба и то искључиво православном патријарху, о будућности хришћанстава у ери моралних и материјалних криза, као на значај Српске православне цркве у очувању вјерског и националног идентитеа.


Јерусалим је главни град Израела и древни град на Блиском истоку историјском региону Палестини, библијски Светој земљи, Земља Израела.

 

 Јерусалим се налази међу брдима Јудеје, на 770 м надморске висине, између Средоземног и Мртвог мора. Прва свједочанства о присуству људи у овом крају јесу керамичке посуде из времена 5000. година п. н. е. Јерусалим је први пут насељен око 1800. године п. н. е, и по томе је један од најстаријих градова на сијвету. У њему су се сретале многе културе од античког до модерног доба. Стари град је подијељен на четири четврти: јеврејску, хришћанску, јерменску и муслиманску.
Освојио га је краљ Давид 997. године п. н. е. и учинио га главним градом свог уједињеног царства. Овдје је краљ Соломон саградио први храм. Јерусалим је постао велики свети град Јевреја.

Христос је посјећивао Јерусалим о вјерским празницима (као што је био обичај важећи за све Јевреје). Овдје је распет на Голготи, погребен и послије три дана, по библијском вјеровању, славно васкрсао. Одавде се вазнио и послао свога Светог духа на Дан Педесетнице, што је рођендан Христове цркве .

Године 637. муслимани су освојили град, населили се овдје и углавном остали до 1948. године, када је створена садашња држава Израел. До 1966. године био је подијељен између Израела и Јордана, а од тада је Израел анектирао цијели град.

Јерусалим је јединствен по томе што означава свето мјесто за три вјере: хришћанство, јудаизам и ислам.
Хришћанске цркве које дјелују у Јерусалиму су: Грчка православна црква, Руска православна црква, Грузијска православна црква, Сиријска православна црква, Мелкитска гркокатоличка црква, Старокатоличка црква, Римокатоличка црква, Лутеранска црква, Англиканска црква, Јерменска апостолска црква и Етиопска православна црква.

За хришћане је Јерусалим свети град јер је то мјесто гдје је Исус Христос мучен, разапет и васкрсао. Јерусалим се спомиње у Новом завјету више од 100 пута. По библијском вјеровању, Исус је овдје донесен убрзо послије рођења, ту је касније истјерао трговце и мјењаче новца из храма, и ту је вечерао с апостолима. Непосредно изван древног Јерусалима , Исус је распет и сахрањен. Хришћански ходочасници и туристи појсећују улицу којом је Христос прошао када је вођен на погубљење. Њено име је Виа Долороса, што значи „Пут бола“. У улици су означена мјеста на којима је Исус падао носећи крст. Данас се ту налази пијаца. На брду Голгота, гдје је разапет Христос, данас се налази Црква Васкрсења Христовог (Црква Светог гроба), а у рупу у земљи у коју је био пободен крст посјетиоци стављају руку. Стари град у Јерусалиму представља стари дио града Јерусалима, који је утврђен зидинама. .
Јерусалимска православна црква је помјесна аутокефална црква. Налази се на 4. мјесту у диптиху православних цркава. Има ранг Патријаршије.

Црква у Јерусалиму основана је на Дан Педесетнице, односно на Дан силаска Светог духа на апостоле. Она је материнска и колијевка црква за све касније помјесне цркве. Хришћанство се из Јерусалима проширило на цијели свијет. Називала се такође и Сионска црква. Први епископ Јерусалимске цркве је био апостол Јаков.

Након Јудејског рата (66—70), Црква је била разорена и уступила је своје неформално првенство Риму.
Од 4. вијека почело је њено постепено обнављање. Године 451, одлуком Четвртог васељенског сабора, епископу јерусалимском је дата титула патријарха, а Јерусалимска црква је постављена на пето мјесто у васељенском диптиху. Заузимала је мјесто након Римске, Цариградске, Александријске и Антиохијске патријаршије (након Великог раскола из 1054, стала је на четврто мјесто).
У 7. вијеку доживјела је пад, што је резултат арапске најезде.
Када су дошли крсташи (1099), дошло је до протјеривања православаца из храмова и манастира. Патријарси јерусалимски су били принуђени да управљају Црквом из Цариграда.
У периоду од 13. до 15. вијека, земљу Палестину су захватили Мамелуци који су уништавали храмове и свештенство са циљем да искористе сваки помен о хришћанству на тим просторима. Уништавање је нарочито било присутно након пада Византије (1453).
Под отоманском владавином, православна патријаршија је учврстила своје позиције у Светој земљи.

Јерусалимска православна црква у свом саставу има двије митрополије (Птолемаидску и Назаретску) и једну архиепископију — Синајску архиепископију. Обухвата укупно 37 храмова и један манастир у Јордану, 17 храмова у Израелу, 11 у Палестини. Још 24 манастира, од њих 19 малих, постоји у самом Јерусалиму.

  22. августа 2005, за јерусалимског патријарха је изабран Теофил Трећи. Патријаршијска резиденција се налази у Јерусалиму, а патријаршијски катедрални саборни храм је Храм Васкрсења Христова (Гроб Господњи). Јерусалимској патријаршији припада око 18 одсто јерусалимске земље.

Почетком јула ове 2014. године, с Његовим блаженством патријархом јерусалимским Теофилом Трећим,о животу Парвославне цркве и вјерника у Јерусалиму, о ходочашћу у Свету земљу и колико је оно значајно за духовни живот православног хришћанина, о појави Благодатног огња, највећем чуду у хришћанству, које се догађа свеке године на Велику суботу у Јерусалиму у Цркви Христовог гроба и то искључиво православном патријарху, о будућности хришћанстава у ери моралних и материјалних криза, као на значај Српске православне цркве у очувању вјерског и националног идентитеа - разговарала  уредница Сложених програма Радија Републике Српске Радмила Карановић. 


Радио Републике Српске- '' Ваше Балаженство на почетку Вам се захваљујем на пријему у Јерусалимској патријаршији, и на одвојенеом времену за Радио Републике Српске.
Патријарх сте православне цркве у Јерусалиму у Светој земљи- како обитава православна црква данас на Блиском истоку ?


Патријарх јерисалимски Теофил Трећи '' Прије свега, хвала Вам што сте дошли и што сте се састали с нама. Наша Патријаршија игра важну улогу у Светој земљи, а посебно у Јерусалиму јер је једина црквена институција која је трајно, активно присутна овдје у Светој земљи од успостављања цркве и Јерусалимске патријаршије. Патријаршија је наслиједила велико духовно и, наравно, физичко насијеђе које су оставили Византијци када су напустили ово подручје у седмом вијеку. Дакле, Патријаршија овдје има статус државе у држави.

Радио Републике Српске-  Јерусалим је центар религијског свијета, свих религија и кофесија. Колико православних хришћана данас живи у Јерусалиму и у каквим околностима?

Патријарх јерусалимски Теофил Трећи- ''Истина је да је Јерусалим духовна престоница свијета и такође се сматра духовном оазом за људе свих религијских традиција. То показује и чињеница да хиљаде, или боље речено милиони ходочасника долазе овдје током цијеле године. Када говоримо о броју хришћана, не можемо бити прецизни, јер стално имамо нове имигранте али, у исто вријеме, због политичке ситуације, многи људи напуштају регион. Одлазе у Европу, Сједињене Америчке Државе, Аустралију и друге земље. Бројке којима располажемо нису прецизне, али приближно, број православних хришћана на палестинским територијама и Израелу, заједно је око 70 до 80 хиљада. Највећи број православних хришћана је у Јордану. Тамо их има око 70 хиљада , а велики број се преселио у САД и друге земље, или у подручју заливских земаља.

Радио Републике Српске- Овде у Свету земљу из многих крајева свијета долазе ходочасници свакодневно. Колико је важно за хришћанина православца да посјети , манастире, цркве и друге светиње у Светој земљи?


Патријарх јерусалимски Теофил Трећи - '' Јерусалим је посебно мјесто. Он је мистичан. Оно што га чини посебним, не само хришћанима већ и јеврејима, муслиманима и припадницима других религија јесте чињеница да је Јерусалим повезан са светом историјом. Када говоримо о светој историји мислимо на историју спасења, историју која је почела на Синају а завршила се овдје на Светој земљи – рођењем Исуса Христа у Витлејему и његовим распећем и васкрснућем у Јерусалиму. Оно што заиста чини Јерусалим тако јединственим јесте то што је мјесто благословљено крвљу пророка. Сви они су били мученици. Изнад свега, овај дио земље је благословљен крвљу распетог Исуса Христа. И не само то, постоји нешто и изнад тога када говоримо о овој територији, а посебно о Јерусалиму. Морамо знати да се овдје налази тијело Исуса Христа. Овдје је сахрањен и овдје је васкрснуо. ''

 

Радио Републике Српске - У претходном , разговору са Вама 2012. године, казали сте да су света мјеста - Пето јеванђеље. Колико је важно за духовни живот православца хрићанина да посјети светиње у Светој земљи'' ?

Патријарх јерусалимски Теофил Трећи - '' Света мјеста се сматрају Петим јеванђељем, према Светом Кирилу Јерусалимском. Зашто? Јер, света мјеста нису само археолошка или историјска мјеста већ живи докази свете историје. Сва та света мјеста су повезана с великим личностима Старог и Новог завјета и многим догађајима. Даћу Вам примјер из Старог завјета, а то је Јаковљев студенац у Наблусу. Када дођете на то мјесто, нико не треба да вам држи предавање о Јакову или Самарићанки. То свето мјесто говори. То је Јаковљев студенац. То није неки обични студенац. Постоји толико извора и студенаца у том подручју, али тај је јединствен. Зашто? Јер се зна да је овдје Јаков отворио студенац и да се овдје Исус Христос сусрео са Самарићанком. То је једнако познато и признато од стране свих заједница – не само хришћанске, већ јеврејске, муслиманске... То је само један примјер. Исто је и када одете на друга мјеста, као рецимо у Цркву рођења Пресвете Богородице. Не морате да будете толико импресионирани самом базиликом колико чињеницом да улазите у пећину у којој је Христос рођен. Тако је и са Црквом Гроба Господњег. Људи се не диве величанственој архитектури Цркве Гроба Господњег већ, оно што је њима важно, јесте да могу да дотакну мјесто на којем је Исус скинут с крста. Исто важи и за Христов гроб. Зато кажемо да су света мјеста Пето јевађеље јер света мјеста директно говоре вјерницима. Имају директан утицај на људске мисли и срце.

 


Радио Републике Српске- Оно што је специфично за Јерусалим и Цркву Гроба Господњег јесте појава Благодатног огња, јединствена појава у цијелом свијету, која привлачи пажњу не само православних хришћана, него хришћанства уопште, али и осталих религија и народа. То је појава која се догађа сваке године на Велику суботу ( уочи Васкрса), искључиво православном патријарху. Ова појава заокупља пажњу и долазак великог броја вјерника и посјетилаца у Јерусалим у Цркву Гроба Господњег - зашто?

Патријарх јерусалимски Теофил Трећи- '' Церемонија Светог огња је посебна и једниствена церемонија која се дешава само овдје у Јерусалиму јер је повезана с мјестом сахране, Христовим гробом и његовим васкрснућем. Вјерници су, посебно у данашње вријеме, гладни духовне хране. Велики број људи је збуњен. Већина је религиозна, али нису свјесни своје вјерске припадности и због тога су збуњени. Сви траже, не само духовну храну, храну душе, већ нажалост или на срећу понављају се. Када то кажем мислим на то када је наш Господ Исус Христос рекао да ова генерација тражи знакове. Постоји велики брох ходочасника који су вјерници и они долазе овдје јер желе да оснаже своју вјеру. Зато је за њих церемонија Светог огња веома важна. Имате и другу групу људи који долазе трагајући за знаковима. Наша православна хришћанска вјера не треба знакове, јер сам Христ никад није покушавао да присили људе да га слиједе. Он је желио да га људи слиједе на основу своје сопствене слободне воље. Овдје долазе људи из различитих друштвених слојева и припадници различитих култура. Када учествују у церемнонији Светог огња не могу остати индиферентни. Осјећају да се дешава нешто што нико не може да објасни. И сам чујем различите коментаре и имам прилику да слушам лична искуства људи који кажу да нису вјерници или хришћани и говоре ми о јединственом искуству које су доживјели. Недавно је био човјек који је на веома високој позицији овдје у Јерусалиму. Овдје је био други пут. Стално ми говорио да му обезбиједим улазнице како би могао да доводи госте да присуствују овој церемонији. Утицај ове церемоније на људе је огроман.

Радио Републике Српске - Ваше Балаженство, обзиром да долазим из Републике Српске и припадник сам Српске православне цркве - која је улога и значај Српске православне цркве у очувању националног идентитета?

Патријарх јрусалимски Теофил Трећи - '' Добро је познато свима да је Православна црква успјела да очува и заштити кохезију православних народа, народа који нису били у оквиру својих сопствених географских националних оквира, већ су били раширени широм свијета. Овдје мислим на дијаспору која постоји и код Грка, и код Руса и наравно код Срба, али и осталих православних народа и држава.
Православци који су, из било којег разлога, били присиљени да емигрирају и да живе у дијаспори, не могу да живе без цркве, јер без цркве, они би били као риба на сувом.
Црква је увијек била та која окупља људе, држи их заједно, штити њихов културни идентитет. И не само културни идентитет, већ и историју народа јер Православна црква, хришћанство уопште, а посебно православни хришћани, увијек су се трудили да трансформишу и прилагођавају хришћанству обичаје и културно насљеђе различитих православних народа. Као примјер можемо да наведемо вашу славу. То није хришћански обичај, он је трансформисан и дато му је хришчанско значење и карактер. Постоје и други, бројни обичаји као што је слава. На тај начин, захваљујући православној цркви, дато је пуно поштовање историјским коријенима православних народа.
Још једна карактеристика Православне цркве јесте поштовање историје. Очување историјског насљеђа и коријена било којег народа веома је важно, јер је историја истовремено и подсјетник о развоју једног народа, културном и духовном, и показује како су народи напредовали из једног културног оквира према другом, напреднијем и на вишем нивоу. На примјер, данас, ми смо суочени са стварношћу која, умјесто да промовише дигнитет човјека иде у супротном правцу. Говорим о модерним технологијама које су дар од Бога. Нажалост, ове технологије умјесто да се користе за промовисање божјег лика и за промовисање човјека који је направљен по божјем лику, у свим својим аспектима се користе како би у потпуности одвојиле човјека од његовог дигнитета. Дигнитет значи да сваки човјек има право на потпуно поштовање и на потпуну слободу. Данас су људи попут животињских крда, ускраћена им је њихова слободна воља, ускраћена им је слобода мишљења. Технологија манипулише људским умом и душом.''

Радио Републике Српске - За крај разговора. Живимо у времену велеике миралне и материјалне кризе, великих превирања, можемо рећи ратних сукоба у свијету, гдје живе не само хришћани већ и припадници других религија. Како у оваквим приликама остати досљедан хришћаних православац? Каква је будућност хришћанства, односно Православне цркве у свијету?



Патријарх јерусалимски Теофил Трећи - '' Постоји само један пут. Тај пут је Црква. Морамо се потпуно препустити Цркви, морамо јој вјеровати. Када кажем црква не мислим на људе, на свештенике, бискупе или на црквену хијерархију. Они су само инструменти Светог духа. То говорим јер сама црква је стварност коју нико не може порећи, зато је, прије свега, православна цврква постала мета невидљивих и видљивих сила. Зато је Свети Павле рекао да наша борба није против крви и меса већ невидљивих злих сила и моћних владара овог свијета. Ако се препустимо Цркви то је гаранција одржања нашег интегритета и идентита, јер данашњи циљ такозване глобализације или нове епохе, нове ере је да ускрати људским бићима, индивидуално или колективно, њихов посебан идентите или име. Сви имају име, сви имају идентите. Зато је Христос добио име. Звали су га Емануел.

Радио Републике Српске - Ваше Балаженство ја Вам се захваљујем на срдачном пријему у Јерусалимској патријаршији, и на разговору за Радио Републике Српске- Јавни сервис Радио телевизију Републике Српске.


Патријарх јерусалимски Теофил Трећи - '' Бог Вас благословио. Бог благословио и  Ваш народ . Хвала Вам !
Разговор с Његовим блаженством патријархом јерусалимски Теофилом Трећим  Радио Републике Српске , снимио у Јерусалиму, почетком јула 2014. године.

  Захваљујемо се помоћнику шефа Представништва РС у Израелу, Александру Николићу, који је посредовао и помогао у снимању разговора с Његовим блаженством патријархом јеруслимским Теофилом Трећим.