Разгледнице

Нема туристе који ће одољети да из краја, који му се свиди укућанима и знанцима, не пошаље разгледницу. Стручњаци кажу да је, само лани, близу 600 милиона Земљана путовало по својој или по другим државама. Притом не смијемо заборавити на дио огромног новчаног удјела који су ови путници потрошили купујући разгледнице-те мање или више живописне сличице, на којима је отиснуто више од стотину милиона мотива. Уз уобичајене географске мотиве разних крајева, мислимо и на новогодишње честитке и пригодне разгледнице. Стручњаци који се баве истраживањем разних медија тврде да “љубавне заклетве и мудре мисли”, које су дуже од стотину година излијеване из срца на тај комадић папира, данас ни издалека не достижу модерне разгледнице. Неки, опет, у прве разгледнице убрајају оне сличице које су у 18. вијеку продавали поједини гостионичари по средњој Европи гостима који би се заустављали у њиховим крчмама. Ако би се гост задржао више сати, гостионичар би му једну такву карту лијепо обојио и украсио. Ипак, до прве разгледнице данашњег формата, стигло се сасвим случајно. Године 1865. берлински поштански службеник Хајнрих фон Стефан ријешио је да свом непоузданом добављачу вина покаже шта му се спрема. Хајнрихов бијес био је толики да му је поручио само: “Иди до ђавола”! Прецизном Прусу просто се није дало писати писмо. Али, зато је постао проналазач дописне карте-дописнице: тако што је поруку написао на комадићу папира. Та дописница, која је, у ствари, мало старија сестра разгледнице, према печату удареном на њу, послата је 18. јуна 1870. године. И што је нарочито занимљиво, имала је димензије 14 пута 9 центиметара. Ове димензије дописнице, која ће ускоро постати разгледница јер ће је почети украшавати цртежима, незнатно су се мијењале. Године 1870. почеле су те сличице кружити по Луксембургу, Швајцарској и Енглеској. 1871. године су их већ читали у Белгији, Данској и Холандији. Почеле су развесељавати пријатеље и примаоце у Шведској, Норвешкој и Русији 1872., а само годину дана касније преплавиле су САД, Француску и Шпанију, те у Србији. Шта је са РС? Источнохерцеговачке општине Берковићи и Љубиње су врло ријетке, али вјероватно не и једине општине у РС које немају ни једну своју разгледницу. Љубиње је давних 60-тих година прошлог вијека имало двије црно-бијеле разгледнице на којима су мјештани једни другима честитали Нову годину. Много касније град под Радовињом је имао и три различите колор-разгледнице, али како је њихових залиха понестало пред последњи рат, више их нико није обновио. Прилично необично, мора се признати.