O перушању или комушању кукуруза

Кад она златна и берићетна јесен увелико загосподари селом, кад њени плодови које доноси са собом буду сабрани, када октобар проспе своје чаробне боје, када михољско љето превари кише и вјетрове, е тада је право вријеме за комушање (перушање) кукуруза. Природа није баш нешто широкогруда била кад је у питању обрадива земља у нашем завичају. Много су труда уложили, много зноја пролили наши преци, борећи се на овој врлетној, шкртој, злехудој земљи да би својим потомцима оставили коју њивицу више. Кукурузи у нашем крају сијали су се искључиво ради исхране. За разлику од хибрида, домаћи кукурузи су ситнији, зрно им је тврђе, квалитетније, па кад се самеље у воденици, од брашна које се жути к'о дукат, справљала се куруза, љевуша, пура, цицвара... И кад је година родна, и кад кукурузи добро понесу, доста муке и патње се види док се нађу у кошани или амбару. Чим почињу формирати клипове и наливати своја зрна, насртљива дјечурлија упадала су у њиве, кидала клипове па их послије пекли на ватри. И вране су биле велика напаст за кукурузе. Да би их уплашили, људи су око њива разапињали страшила, стављали кесе, канапе, лупали у којекакве канте и конзерве... “Лети, ено их упале у њиву!”, виче ми мати. Тек кад приђеш посве близу њиви, оне као по некој команди излијећу из кукуруза гачући, огромно јато, и спусте се на оближње Рудине. “О, убила их света недиља па објелиле више од по' њиве!”, куне моја баба, ништа не остаје. У засоецима који су били ближе шуми, јазавци и дивље свиње вребали су сваку прилику да упадну у кукурузе. Људи су ложили ватре, лупали у какав плех, канте, била је и понека клепетуша да би се отјерали посјетиоци који су се већ навадили у њиву. Кад сазрију, курузи се нису брали, него су се жели српом заједно са стабљиком у снопове. Послије су се снопови товарили у запрежна кола и на воловима или коњима одвозили кући. Истоварали су се на 'рпу, обично у неком заграђеном простору да благо не би “летило” на њих. Комушало се углавном ноћу, јер преко дана су се обављали други послови. Комушачи посједају око 'рпе, обично на неке клупице, заогрнути неким кожунима или старим капутима, без обзира колико вријеме било лијепо, ноћи су тад биле свјеже и хладне. Гдје је било младих, ту је било живље, веселије јер младост са собом носи неку посебну енергију. Гдје је било младих, било је ту и надметања, и загледања, и задиркивања, и гађања кукурузом, па онда ноћ се проломи од силне дјевојачке и момачке пјесме. Обично су те пјесме носиле неку љубавну поруку: “Када дође комушање рано, ја ћу тебе оставити, нано”, или “Једва чекам да ку'рузи зоре, да ме драги комушати зове”. Највише сам волио, кад сам био млађи, да се попнем на 'рпу и да ногама комушачима нагурам стабљика да они не би морали устајати и помјерати се. Домаћин би комушачима изнио каву и ракију да мало предахну, а ја сам са нестрпљењем чекао кад ће изнијети нешто да се засладе. Како бих се само обрадовао кад би изнијели решето пуно јабука, крушака, шљива... Како је диван призор док лежиш на 'рпи ку'руза, слушаш причу комушача, гледаш у небо које је ведро к'о стакло, које се осуло звијездама, и тако тонеш у неко своје сањарење, трагаш за неком својом звијездом. “Не спавај, мали, него де нагурај куруза”!, тргне ме из сањарења неко од комушача. Већ дремован, студен полако почиње да се увлачи, једва чекаш да упаднеш у кревет, а нова перушка коју је мати ставила у строжак (сламарицу) шушка, мирише и тонеш у неки слатки сан и чујеш пјесму комушача: “Комушачи, комушајте брзо, драги ми се под прозором смрз'о“. Ујутру бих са нестрпљењем устајао да видим колико су комушачи синоћ окомушали, колико је још од 'рпе остало. Белај би био кад би оне суморне јесење кише данима падале, па још кад замагли од Бараћа, онда су курузи знали бити и по двадесетак дана у 'рпи, покисли, неокумушани. У последње вријеме кукуруза је све мање, свега пар њивица у селу, кукурузи се сада беру. Нема више комушања, нити комушача, па ни њихове пјесме: “Дођи моје и вечерас јање, дођи, јање, биће комушање”.