Велики српски јунак, хајдук Вељко Петровић

Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара 1780. немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје дјеце. У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао уз Станоју Главаша, Ђушу и Вујицу Вулићевић. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се пјесме пјевају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и повјерава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака. Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбјеђује ред и мир у Крајини, утврђује град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбјеђењу српске границе према турској видинској армији. Међународни положај Србије 1812. године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као прије устанка. Међутим, Срби траже аутономнију од Порте и тако рат постаје неизбјежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813.године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и заплијенио доста стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потукао дио турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину. Упркос савјетима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успјешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет непријатељима и са неисказаном храброшцу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успјела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину. Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљудском снагом, вријеме је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпила његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то вријеме Турци су били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Горјеле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушчану муницију, па је на крају и талирима( тадашњим металним новцем) пунио топове када су Турци негдје учинили јуриш. Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осјетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побјегла у Пореч. И, како је то записао Вук Караџић: ”Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема”. Остао је његов животни мото "Главу дајем, Крајину не дајем". Мокрањац му је посветио VI руковет, а ми му скромно посветисмо данашњу емисију.