latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 01/12/2016 | 14:54

O занатима који су готово изумрли

Од свих занатлија, опанчари су били најбројнији у бијељинском крају, а данас не постоје...

 

Прије другог свјетског рата, у Бијељини је било 40 опанчара, а данас се више нико не бави овим занатом. Опанчара је било пет и у сусједној Јањи. Бјељински опанчари су своју робу, осим у Семберији, продавали у Зворнику, Сребреници и Власеници. Сами су штавили кожу, израђивали различите врсте опанака, а најчешће једноставне шишкаре, са петељкама позади, затим нешто квалитеније са проширеним каишем за скопчавање и опанке са ситним преплетом. Ови посљедњи звали су се смарлами. Од 1922. године бијељински опанчари су, по узору на мајстора Жику који је дошао из Шида, почели израђивати опанке капичаре. Код ових опанака кожни ђон је штављен, а горњи дио,звани капица, био је од творничког материјала. Касније су почели израђивати опанке чија су корита од гуме, а околица од коже. Од свих занатлија, опанчари су били најбројнији у овом крају, а данас не постоје. Својевремено су подмиривали потребе семберског становништва и добрим дијелом становништво доњег дијела Подриња и горњег Бирча. Измијењени друштвено-економски односи на селу разлог су нестанка и овог традиционалног заната. Прије другог свјетског рата, у Бјељини је било 5 чурчијских радњи. Данас, ниједна. Овај занат је, као и опанчарски, ишчезао због тога што основни производи, кожуси и шубаре, имају лошу прођу код купаца. Осим тога, за изучавање овог заната нема више интереса. Према истраживању Радмиле Кајмаковић кожуси су се у Семберији почели носити пред крај аустроугарске окупације. Носили су се кратки кожуси без рукава и велики са рукавима, код којих је крзно било окренуто на унутрашњу страну. Ове производе је куповало, углавном, сеоско становништво из околине Бијељине, у Брчком, Грачаници, Сребреници, Зворнику. Кожуси се данас врло ријетко израђују од коже, скупи су, а нико их и не купује. Умјесто њих израђују се од скаја с поставом од крзна. Најчешће их купују радници па су и добили назив, раднички.Овчија кожа је основна сировина коју су употребљавале чурчије. Куповали су је углавном од месара и сами прерађивали. Чурчијски занат би и даље могао егзистирати јер се још могу продати по који кожух и шубара. Невоља је у томе што је кожа скупа и што је нема довољно на тржишту. Осим тога, мајстори не могу више сами кожу штавити јер за то више немају услова.