О камилици

Нема те вјештачке ароме најфинијих мирисних компоненти у лијеку, средству за хигијену, освјеживачу ваздуха и томе слично која може да потисне мирис добре старе камилице. Њоме нас је мајка појила, њоме смо ми лијечили своју дјецу и њоме ће они смиривати наше евентуално узнемирене, старачке дане. Она прати човјека од најранијег дјетињства и првих благих бебиних инфекција, кроз све оне ситуације типа “није ми добро”, па до краја живота. Расте свуда око нас. Камилица је један од најпознатијих и најпопуларнијих биљака. Чак је, прије Другог свјетског рата, камилица из Војводине била важан извозни артикл државе. До прије неку деценију кориштена је претежно за прављење етерског уља, да би открићем супстанци које она садржи, а које дјелују против упала, грчева, болова и инфекција, нашла широку примјену у медицини. Камилицу у виду чаја, љекари препоручују против болести варења, преморених очију као облоге, за инхалацију приликом прехладе. Камилица је, такође, увелико освојила индустрију козметике. А, како је препознати у природи? Камилицу ћете тешко препознати међу мноштвом камилица сурогата. Ко има изоштрен њух, препознаће је по деликатном мирису, а коме ово чуло није поуздан водич нека је мало боље погледа. На цвјетној главици има испупчен средњи жути дио, мек под прстима и шупаљ кад се цвјетић расцијепи. Бере се у пуном цвату, у мају или јуну, кад су формирани и бијели листићи. За бербу се користи суво и лијепо вријеме, а цвјетна главица се откида одмах испод цвати, највише 1-2 цм дршке. Не треба је сабијати у амбалажу, већ је оставити да буде растресита и што прије је однијети на сушење у хлад на промају или специјалне сушаре. Чува се у папирним или платненим врећицама добро затвореним због прашине и инсеката.