Прошевина или просидба у Срему
Прошевина или просидба, од давнина је познат обичај у нашем народу, и он се задржао, све до данашњих дана. Било да му је претходило проводаџисање или капарисање, било да су се млади сами загледали или завољели, свадба се готово није могла замислити без просидбе. У прошлом вијеку, по старим записима, обичај просидбе описан је на следећи начин:
За просидбу или прошевину спремају се и момачка и дјевојачка кућа. Момковом оцу је дужност да понесе дјевојци неколико дуката које ће она, касније као невјеста, носити нанизане око врата. Поред овога носи се погача, пиће, а понегдје и печење. А да би се ово весеље на далеко чуло, водили су се и свирачи да свирају код дјевојачке куће.
Госте дочекује домаћин, обично отац дјевојке са послугом. Послије поздрава гости сједају за сто, а притом се пази да почасно мјесто заузме пријатељ-момков отац. Затим се доноси пријатељска погача на коју је обичај да се ставља новац, с тим да момков отац даје највише. Тако прикупљен новац даје дјевојци-удавачи. Затим будући свекар даје будућој снахи прстен и понешто од одјеће. Послије овога настаје чашћење. Игра се, пјева и весели. Пријатељи уговарају свадбу. Онда дјевојка дарује прво момка, свекра и свекрву, па онда и остале који су са њима дошли. Послије овога дјевојка више није дјевојка-удавача, већ прошеница и тако се назива до вјенчања.
Када се добро провеселе, просиоци се враћају натраг, добро окићени. Убруси се тада везују коњима за узде. Успут се пјевају пригодне пјесме. Када се просиоци врате момковој кући и ту настављају гозбу и весеље.
Повратак традицији и обичајима, примјетан је у свим областима живота, посебно је уочљив код свадбених церемонија, као и оних које предходе вјенчањима. Из богате народне ризнице, млади данас извлаче оно што им је најпривлачније, како би увеличали свој најљепши дан у животу. У данашњој емисији смо узели за примјер просидбу или прошевину у Срему, према сјећањима најстаријих житеља. Кад момак нађе изабраницу и одлучи да дјели живот с њом, он најприје сам одлази у кућу њених родитеља, са лијепом, по могућности црвеном јабуком, коју по уласку ставља на сто. То је знак да је дошао званично-на први договор. Када се момак договори са будућом тазбином да му дају своју кћер, следећи пут он долази са родитељима “на јабуку”. С њима обично иде још једна особа из уже фамилије на свечани ручак и упознавање. Гости при том доносе погачу, коју стављају на сто, а преко ње положе опет јабуку. Будућој невјести поклањају нешто од одјеће. Следећи пут они долазе на договор-о миразу и свадби-до у детаље. Од тада крећу припреме за вјенчање, до кога мора протећи барем три недјеље. За то вријеме поп у цркви даје наговјештај да је та дјевојка испрошена за тог момка, па ако неко има шта да каже, што не иде у прилог том браку, нека каже на вријеме. У току те три недјеље у дјевојачкој кући се ужурбано припремају дарови, праве се прела, на која долази и будући младожења. Онда се иде у куповину обредне одјеће, као и дарова за сватове. Свекрва је дужна да купи вјенчаницу, бијеле ципеле, рукавице и бијеле чарапе. Дјевер купује вео и букет цвијећа-остало по договору. Увијек је био обичај да се вјенчаница посуђује.Тако је то некада изгледало у Срему.