latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 22/02/2017 | 15:01

О народној умјетности и улози жена у њој

Мајке су вјеровале кад им кћерка везе, да је не смије карати, јер би јој се свака клетва испунила. Велика је погрда ако се каже за неку дјевојку или жену да јој је “иглица зарђала”...

 

Између прошлости и будућности створиће се непремостива провалија ако у садашњости нису садржане и једна и друга страна. Зато смо обавезни да његујемо нашу традицију. Ми који реализујемо емисију “Свилен конац”, настојимо да уз добру народну музику и поучне, занимљиве приче испунимо овај задатак, да сачувамо наше народно благо. Међутим, већина људи се свјесно одриче, односно, кажимо то јасно и гласно, стиди свог изворног културног стваралаштва, а рећи ћемо вам и зашто. Зато јер не познаје његову вриједност. Притиском такозване масовне културе, не само да се скрнавила чистота, љепота и вриједност народног стваралаштва, него се скрнавило и све оно што је као трајне вриједности изњедрио народ. Улога жене у чувању традиције и народног блага је огромна. Жена је кроз вијекове била умјетница. Њена умјетност је била везана за израду ткалачких и везиљских радова. Везле су, ткале и народну умјетност нам сачувале. Све што су укућани имали на себи, женска је рука створила. Некада сте могли по ношњи знати ко је ко, ко је шта и одакле је. А данас, вез спада у народну умјетност, и не може се одвојити од народне пјесме и вјеровања. Жене наших крајева обрађивале су и најгрубљу тканину. Непажње није било. Имале су стрпљења, љубави и оданости према своме раду. Вез је увијек развесељавао душу жене. А најоригиналнији и најљепши вез, био је у селима, јер је тамо спорије допирао утицај страних култура. Много раније него што су Луј 14. и Филип II почели да помажу ткалачку и везиљску вјештину и да се тим баве госпође по дворовима-српске краљице су у 14.вијеку отварале ткалачке и везилачке школе и саме везле. Према старим документима види се да су многе српске принцезе у својим тестаментима наглашавале коме ће који свој вез оставити. Умјетничко стварање лијепог било је нераздвојиво од доброг, јер су везиље биле узор мајке, сестре, љубе. Овај рад је повезан с прошлошћу, њиме је повезана душа и најљепша традиција овог народа. Народна пјесма каже да би господари робињу ослободили ако је знала ”плести и иглицом вести”-јер је вез извор и симбол племенитих осјећања. Мајке су вјеровале кад им кћерка везе, да је не смије карати, јер би јој се свака клетва испунила. Велика је погрда ако се каже за неку дјевојку или жену да јој је “иглица зарђала”.