latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 09/05/2017 | 14:43

“Још играју деспотови коњи”

На мјесту гдје је деспот Стефан појио и лијечио своје коње, и сада се на Светог Тодора каткад виђају како играју и чују како њиште. Ко на њих набаса, може да остане слијеп и глув, па ријетко ко тог дана иде на ту страну...

Јасеница је некако била предодређена за легендарну причу. У њој је, у дворцу Некудиму, боравио деспот Стефан Лазаревић, али и Ђурђе Бранковић са женом, деспотицом Јерином. На њеној територији, смрт је задесила деспота Стефана и деспотицу Јерину. У њој се налази неколико знаменитих светилишта: Рудничко Никоље, Благовештење, Вољавча, Копорин, знатан број развалина, селишта, манастиришта и црквишта који свједоче о бурном средњовијековном периоду српске историје. Ове легенде, у последњем тренутку је забиљежио и објавио књижевник Драгутин Паунић. Предање вели да је један извор под шумовитим бријегом код села Водица лијечио окобољу. Како су у то доба владале велике богиње, од којих многи без вида остадоше, кнез Лазар даде неколико ћемера дуката и нађе најбоље неимаре да поред свете воде назидају манастир. Задужбину посвети Светом Виду, а извор доби име Видова вода. Народ одасвуд поче да пристиже и тражи лијека. Нарочито на Видовдан и прије сунчевог изгревка, болесници су хитали да се умију изворском водом, у коју су стављали траву видовчицу. Окренути истоку, крстили су се и молили: “Виде, Видовдане, што очима вид'о, то рукама створио”. Данас је овај извор озидан, а вода истиче у ријеку Јасеницу. Мада се лијечење водом изобичајило, слаби у очима и даље о Видовдану долазе на извор. Од манастира је остао само покоји камен да подсјећа на разрушену богомољу. На подручју око Јасенице је деспот Стефан, син кнеза Лазара, подигао дворац Никудим у којем је било његово сједиште “власти”. Једног дана је чуо да негдје код Кустка тече широк поток бистре воде за пиће, а около су поља богата љековитим травама за стоку. Отад су овдјепослије сваке војне, у којима је деспот са властелом ратовао, коњи на одмор и лијечењедотјеривани. И сад на Светог Тодора, у суботу која прво дође у Великом посту, на овим ливадама се каткад “виђају и чују” коњи како играју и њиште. Ко на њих набаса, може да остане слијеп и глув, па ријетко ко тог дана иде на ту страну. Према једној легенди, деспот Стефан се у току лова у Космају, у селу Марковцу, срушио са коња и засвагда склопио очи. Народ је на том мјесту подигао нагробник од бијелог мермера, који је постао светиња. Издалека су долазили стари и млади, болесни и наказни, да код њега лијек себи нађу. У споменик нико није дирао: ни Турци, ни Мађари. Али ко ће, ако свој неће? Сусједно Јагњило било је много веће, па његови поглавари ријеше да споменик пренесу у своје село. Таман да запрега приђе у њихово земљиште, кад се навуче велики црни облак. Дуну страшна вјетрина, поче да грми и сијева. Сручи се град који уништи љетину. Јагњилци побјегоше од споменика, а Марковчани га вратише на мјесто где је деспот пао мртав. Прошло је од тада много времена. Град на Марковац није пао, а Јагњило почесто бије. Постоји легенда да је дворац Некудим саградио деспот Ђурађ Бранковић, сестрић деспота Стефана. Кад се Ђурађ оженио царском кћерком Јерином, њој се у почетку дворац допао, све док једног јутра испред ње, из једне сувопоточине, не полетје јато дивљих гусака. Сутрадан пође за њима и, на мјестугдје су пале, пободе камен и поче да гради Смедерево. Јерина по цијелој држави покупи мајсторе и даде се на зидање двора и тврђаве. Диже сва села у аргатлук, из сванућа до ноћи, без одмјене, по сваком времену: уз Петрове врућине и Савине љутине. Ни да се стане, ни душом дане. Бројни кулучари, оставши у ритама, озебоше и разбољеше се, балдисаше и ту окончаше живот. Зато је народ прозва Проклета Јерина. Кад је све било завршено, Ђурађ и Јерина кретоше да виде чија је грађевина љепша. Прво обиђоше господарев љетњиковац у Јасеници. “Не кудим га, само су мој дворац и тврђава љепши”, рече Јерина. И стварно: кад дођоше у Смедерево, увјерише се да је све много боље, па ту тврђаву одмах прогласише за пријестолницу. Дворац у Јасеници доби назив Некудим, који брзо бијеше занемарен, тако да нико данас не зна гдје се налазио. Мудар, племенит и силан, деспот Стефан је хтио да се за свагда ратова мане. Но, кад се једном код Опленца нашао, сустиже га глас да се оружјем на њега дигла рудничка властела. Убрзо се код данашње Винче сусретоше и жестоко побише. Рудничани су у почетку доста притискали, а онда се дадоше у бијег. Приповиједа се да је тада деспот Стефан, стојећи на крвавом пољу и враћајући мач у корице, просузио: “Нема рата без брата”!