Мутабџије, абаџије и татари

Мутабџије или мутавџије су израђивале производе од козије длаке. Козе су стрижене у јуну, а откупљену вуну мајстори су разврставали по бојама, намакали, упредали и ткали на разбоју. На тај начин израђивани су покровци за стоку, џакови за пшеницу, бисаге у које је стављано сјеме при сјетви, торбе козиљавке у којима се носио славски колач у цркву или хљеб на њиву, черге(простирке) за под и други производи. Шерпељ, ћапови, токмак, џибук, ћеркез, јерган, амиш, ирит, тарак, клубџе, сиџимка, зербалица, ријечи су из мутабџиског језика, који нестаје заједно са овим старим занатом.

Абаџије су ручно израђивале народна одијела од домаћег сукна украшавајући их гајтанима. То су били веома укусно урађени копорани, доламе, тозлуци, кабанице и разни хаљеци. Ишли су од села до села и често становали у кућама у којима су израђивали одјећу.

Татарин је, то сви знамо, припадник татарског народа, али у Србији, тим термином је била обиљежена, претеча данашњег поштара. Дужност му је била да, на коњу, носи пошту, важне документе, новац и ситније вриједности на одређеној релацији. Први назив Поште у Србији 1835. када је основана је био „Татарска служба“. Татари су јахали коње које су мијењали у успутним Мензуланама, ријеђе „Мезуланама“ или Мензиланама (претечама објеката поште). У Мензулани су поред свјежег коња могли добити и храну и смјештај. Мензулана је настала од турских ријечи “мензил”-коњ и “хан”, која је значила кућу, одмориште). Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Београд-Истамбул прелазили за 4 дана! Татари су били људи од угледа и повјерења, а ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије.