Пробој Солунског фронта

“Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом-од брзине продирања зависи цијели успјех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебљивом вољом и надом у бога, јунаци, напријед у отаџбину”! Овако је, прије скоро стотину година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом свјетском рату-пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра, 1918. Тако је савезничка побједа на једном, за неке земље готово споредном фронту, одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело? На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, одмах послије опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена послије Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, послије огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, прије свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспјешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је услиједио расплет. За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље-Ветерник- Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подијељена у двије армије-прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра, у 5.30 часова, друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко-Ветерник-Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете. О страхоти битке свједочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу: „Оно што сам видио на Ветернику памтићу до краја живота. Измијешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дијела фронта рјешавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измјешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтио бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче: “ово је моја земља, ово је моја земља, упамти”! Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да учини, чује се његов хропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одјеће и викну ми: “хајде, Француз, напријед”...