Медаљони у времену: Лазо Делић као урбана легенда

ПРИПРЕМИО: С. Подгорелец Бијаше – на 'своју руку', а имао велику памет. Поштовање му исказивах још за живота, а у неколико наврата и у нашем документарном радио-серијалу. Пред Други свјетски рат бијаше Он 'бонвиван', богаташ са 'глазе-рукавицама' и у 'гештрафт-одијелу'. Готово четвртина тадашње Господске улице (Herren-Gasse, односно Краља Алфонза) била је под Лазиним 'губернаторством'. На овај или онај начин. Угледни Бањолучанин, Херберт Винклер (Herbert Winkler) – Кини, унук бањолучког грофа-контеа Ђанвита Дел Местрија (Gianvitо Del Mestri) преминуо је марта 2010. у Нирнбергу, а 2007. ми је послао своје сјећање на Лазу Делића које преносим... „ Киша пада, а он на главу ставио врећу, па му као фишек стоји на глави. Сјећам га се као еремита (пустињак, оп.С.П.) који у колиби која се налазила идући Делибашином Селу (Трапистима, оп. С.П.) након пруге на лијевој страни, живи окружен својим вјерним псима. Иде Лазо за таљигама која вуку два...вола. Никада није студирао математику, али је био врхунски инструктор из тог предмета. Сестра му је била Мара Боровница супруга архитекте Стојана Боровнице, становали су у Господској, на средини, идући према Хипотекарној банци. Боровница је пројектовао и урадио статику за кућу др. Ђорђа Букинца који је прије Другог рата био градски физикус. Нашег доброг Лазу, који је више вјеровао псима него људима, (паметан је он био) сретах кад год бих недјељом ишао у цркву у "Траписте", у самостан „Марија Звијезда“. Наречени Лазо Делић бијаше полиглота, полихистор, изворно је читао 'Кур'ан' (писан арабиком) али и тектове писане хебрејским. Беспријекорно је говорио њемачки, талијански и француски језик. Као предратни велепосједник 'дрзнуо се' честитати рођендан 'извјесном' Адолфу. Ништа страшно – но 'извјесни Адолф' из Трећег Рајха нашем Лази отпосла писмо -захвалницу. Коју је Лазо – чувао, али и показивао знатижељнима. Лазине руке кроз рат остадоше чисте, али 'захвалница' није заборављена – па Лазо (послије Рата и национализације) изнесе 'гаће на штапу'. А шездесетих година 20. вијека Лазо је (са све керовима и таљигама) повремено био и неслужбени 'чичероне' (туристички водич) странцима који су посјећивали Бањалуку.