Четири оригинала "Сеобе Срба" Паје Јовановића

Наручилац првог “посла“, 1895. године, био је патријарх Георгије Бранковић, који је од Јовановића тражио да, за потребе представљања Србије на Миленијумској изложби у Будимпешти, наслика дјело које ће показати да су Срби дошли на тло Аустроугарске монархије, не у збјегу, већ као организована војна цјелина, и то на позив самог цара. Тако почиње више него необична судбина и сасвим неизвјестан пут ове идеје, представљене на четири платна, на четири начина, пише Политика.

Јовановић, као представник академског реализма и с идејом да народ представи као метафору националне политике, слика управо – народ, али још недовршено платно “трпи“ критику. Патријарх тражи од умјетника да преслика “вишак“ ликова из народа, да Србе представи као војну цјелину, а не као народ у збјегу који не зна куда је кренуо.

Тако је жену с дјететом у наручју замијенио ратник на коњу, стадо оваца замијењено је војницима – пјешацима, а епископу Исаији Ђаковићу, који стоји поред патријарха Чарнојевића Трећег, у руке је стављен свитак са златним царским печатом Леополда Првог, којим се српском народу у царевини гарантују привилегије. Преправљајући своју идеју “Сеобе“ Јовановић не успијева на вријеме да заврши рад за велику изложбу. Платно се најприје сели у Загреб (непознато је како и на колико дуго), а потом бива враћено “кући“ – на зид трпезарије карловачке Патријаршије. Ово монументално платно данас краси салу у којој засједа Синод Српске православне цркве.

Још радећи на првом оригиналу, Јовановић изводи и скицу за платно мањих димензија, истог композиционог склопа – задржава главне ликове првог плана, али им даје ауторитативнији израз и враћа “своје“ ликове. Слика је већ на гласу, те предузимљиви загребачки трговац умјетничким делима Петар Николић откупљује право да наредних пола вијека умножава слику, у тада популарној техници олеографије. Он то и чини, штанцује је, у ко зна колико примјерака, за продају. Тако, по свој прилици, ова слика постаје дио ентеријера многих господских кућа.

“Други оригинал“, преко Београда, седамдесетих година прошлог вијека прелази на банатску страну. То што слика није продужила пут Новог Сада и Галерије Матице српске, заслуга је ондашње панчевачке општинске власти, која је била спремна да се задужи кредитом и откупи је, па ово вриједно дјело тако остаје у граду на Тамишу, прича нам историчар умјетности Димитрије Јованов, кустос Народног музеја у Панчеву.

Трећа “рука“, платно које би могло да носи радни наслов “компилација“ или “Сеоба Срба без цензуре“, опет настаје по наруџбини. Овог пута, половином Другог свјетског рата, београдска љекарка Даринка Смодлака пожељела је да постане дио платна. Није познато колико ју је то коштало, али лик жене с дјететом опет бива замијењен, овог пута ликом госпође Даринке. Где је и како је завршила ова верзија “Сеобе“, непознато је.

По завршетку рата, 1945. године, настаје и “четврти оригинал“. Богати вршачки трговац Миленко Савић,увјерен да је већ чувено дјело заувек уништено у вихору рата, наручује Јовановићу потпуно нову слику по старој замисли. Дозвољава умјетнику да овјековјечи своју идеју прије прве “цензуре“ и, у сплету пријатељско-родбинских околности, поклања је београдској породици Мандукић, која је носи преко океана – у Њујорк. Но, пошто су сеобе судбина “Сеобе“, слика се 2009. године, накратко, вратила у свој родни Београд, да украси изложбу посвећену свом “оцу“, великом сликару академизма Паји Јовановићу.