Борба за независни Курдистан
Муњевити успјех сунитске екстремистичке организације Исламска држава у освајању великих пространства Ирака и Сирије средином ове године напрасно је забринуо цијели свијет и натјерало га на акцију. Иако тренутно сносе највеће жртве у борбама са џихадистама, Курди на Блиском истоку по први пут, чини се, имају већу шансу да остваре свој давнашњи сан о независном Курдистану. Народ од 40 милиона душа које живе у Турској, Сирији, Ираку и Ирану, по први пут добија отворену подршку Запада. По први пут америчке дипломате, не само што посјећују вође регионалне владе ирачког Курдистана, већ се састају и са представницима курдске Партија демократске уније, која важи за сиријски огранак Оџаланове Радничке партије Курдистана (ПКК), коју су САД и ЕУ прогласиле терористичком организацијом. Обје партије теже стварању независног Курдистана, а у овом тренутку постале су прихватљиве Западу јер не жале животе у борби против џихадиста. Њихова борба пак није умилостивила Турску која не жели да их брани од џихадиста, чак по цијену да дође до великог масакра на њеној граници.
+ + + +
Офанзива екстремиста организације Исламска држава минулих мјесеци је на терену практично распарчала Ирак и Сирију, учинивши давнашњи сан Курда о оснивању сопствене државе лакше остваривим. Подјела Ирака на сунитску, шиитску и курдску територији данас је реалност на терену, будући да аутономни курдски регион, с владом која има сједиште у граду Ербил, све јасније не жели да се покори званичном Багдаду па чак и по цијену да им шиитски добровољци не помогну у борбама против џихадиста.
Када је амерички државни секретар Џон Кери средином јуна посјетио ирачки Курдистан домаћини су му указали на „нову реалност у новој држави”, а поједини аналитичари су се присјетили да је актуелни потпредсједник САД Џозеф Бајден 2006. године, док је још био сенатор, промовисао идеју о подјели Ирака на три дијела, позивајући се на примјер распада Југославије и Дејтонски мировни споразум. То, међутим, није званична политика Вашингтона, али жестоке борбе курдских снага безбједности, познате као Пешмерга („они који се суочавају са смрћу”), са екстремистима ИД-а утичу на администрацију Барака Обаме да преузимају знатно помирљивији став према Курдима. Чак и према њиховим организацијама које су, због оружаних напада с циљем да створе Курдистан, на америчким и европским листама терористичких организација.
Тако су се прије неколико дана званичници америчког Стејт департмента састали у Паризу, први пут директно, с представницима курдске странке из Сирије, ангажоване у борби против ИД. У разговорима са америчким дипломатама, припадници Партије демократске уније дали су САД координате позиција ИД-а. И то можда не би било чудно да та герилска странка није заправо сиријски огранак Радничке партије Курдистана , која је деценијама изводила герилске нападе у Турској тако да је у ЕУ, Турској и САД на листи терористичких организација.
Помирљивији став према Курдима, осим САД, преузима и Њемачка па се по први пут дешава да један званичник владајуће коалиције – шеф посланичког клуба демохришћана у Бундестагу Волкер Каудер – каже да је отворена могућност наоружавања ПКК у склопу напора да се побиједе џихадисти. Њемачка већ увелико шаље наоружање Курдима у сјеверном Ираку али је њемачка канцеларка Ангела Меркел раније искључивала могућност наоружавања ПКК.
Спремност на сарадњу са ПКК узрокована је прије свега драматичном ситуацијом у сиријском граду Кобане, на граници са Турском, у којем претежно живе Курди и који су минулих недјеља на жестоком ударом ватре џихадиста. Будући да становништво у Кобанеу нема довољно оружја, а да сусједна Турска не жели да им војно помогне, западна штампа је већ почела да пише како би тај град могао да буде „нова Сребреница”.
Међународни притисак, пак, није промијенио став Анкаре, која је тактички прихватила захтјев САД и НАТО да турске војне базе буду искоришћене за борбу против џихадиста, али не жели да помогне Курдима јер их сматра својим противницима, баш као и сиријског предсједника Башара ел Асада, који је прећутно дао аутономију Курдима у Сирији. Циљ Турске је да се, послије Асадовог пада, у Дамаску успостави сунитска власт која ће зауздати амбиције Курда.
Због тога не чуди што је турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган рекао да су Курди у Сирији и ИД „исто зло”. Не чуди и што је турска авијација прошле недјеље гађала положаје ПКК на југоистоку Турске, кршећи прекид ватре договорен у оквиру мировног споразума постигнутог пре две године. Страх Турске од Курдистана је већи од страха од џихадиста тако да, краткорочно гледано, за стратегијске турске интересе исламисти сада у Кобанеу обављају „прљави посао”.
На територији на којој Курди желе да формирају Курдистан – дијелови Турске, Сирије, Ирака и Ирана – сукобљавају се интереси неколико страна. Ту су Курди, потом џихадисти који ту желе калифат, потом Турска која на тој територији жели да успостави сферу утицаја, баш као и Иран који жели да ојача шиите од Ирака преко Сирије до Либана. Јак интерес имају и арапске краљевине из Залива, које свој утицај остварују кроз обилну финансијску и војну помоћ различитим групама, али и дио сунитског и цијели шиитски просто Ирака настоји да одржи државу у целини. Курде, којих има око 25 милиона, често описују као највећу етничку групу на свету која нема своју државу.