У недјељу се завршава љетње рачунање времена

Љетње рачунање времена почиње у посљедњој недјељи марта, а завршава се посљедње седмице октобра

Летње рачунање времена, чији је циљ углавном уштеда електричне енергије, код нас је први пут уведено 27. марта 1983. године.

Од 1995. године казаљке на сатовима су помјеране у посљедњој седмици септембра, а 2006. је  и љетње рачунање времена усклађено је с Европском Унијом.

"Службено вријеме" у свијету помјера се унапријед у позну зиму или рано прољеће, а враћа уназад у јесен, најчешће за један сат, али тачан број сати и датуми измјена одређују се на локалном нивоу и подложни су промјенама.

Помјерање казаљки у западној Европи уведено је почетком 1970-их година, уз образложење да се тиме "продужава" дан, омогућују уштеде у потрошњи електричне енергије, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикаснијим.

Датум помјерања казаљки различит је од државе до државе, тако да на сјеверној хемисфери љетње време почиње посљедње недјеље марта или прве седмице у априлу.

Помјерање времена се у већини случајева обавља у ноћи између суботе и недјеље, да не би изазвало веће проблеме за радно становништво.

Прелазак на љетње и зимско вријеме први пут је забиљежено 1916. године у земљама на сјеверу Европе, а до сада је уведено у око 70 земаља, углавном на сјеверној хемисфери.

Од 2002. године Европска унија, као и остале земље у Европи, одредиле су да љетње вријеме почиње посљедње недјеље марта и да се завршава посљедње седмице октобра.

На јужној хемисфери је почетак и крај љетњег времена обрнут у односу на сјеверну. Већина модерних рачунарских оперативних система има могућност аутоматског преласка на љетње рачунање времена.

Поједини астрономи су, међутим, против помјерања казаљки и вјештачког "продужења" дана, јер сматрају да природу не треба "мучити", макар се то правдало и економском рачуницом.