Како вјежбање подстиче рад мозга код дјеце
И ова студија истиче важност физичке активности за здравље и развој мозга код дјеце, нарочито у погледу одређених вјештина размишљања које највише утичу на школски успјех.
Одавно се зна да дјеца боље размишљају ако се крећу. Недавне студије су показале да су резултати дјеце на тестовима из математике и читања бољи ако су прије тога били у шетњи, чак и код дјеце са вишком килограма и без кондиције. Друге студије су откриле везу између аеробне кондиције дјеце и структуре мозга, при чему су дијелови мозга задужени за размишљање и учење већи код дјеце која су у бољој кондицији.
Али ове студије су биле краткорочне или међусобно повезане, што значи да није могло да се закључи да ли је кондиција заиста утицала на мозак код дјеце или једноставно она дјеца са развијеним мозгом воле да вјежбају.
Зато су се за потребе ове нове студије, објављене у септембарском броју часописа "Pediatrics", истраживачи с Универзитета у Илиноису обратили државним основним школама у околини и питали да ли могу да одаберу ученике старости 8 и 9 година за програм вјежбања послије школе.
Ова група је била посебно интересантна за истраживаче јер су претходне студије показале да у том добу дјеца најчешће нагло развијају такозвану извршну функцију мозга, што представља способност да уведу ред у свој начин размишљања. Извршне функције помажу у контроли истовременог извршавања више менталних функција, одржавању концентрације и спречавању неодговарајућих реакција на ментални стимуланс.
Дјеца чије су извршне функције слабије изражене обично имају проблема с учењем у школи, док дјеца са развијеним извршним функцијама најчешће имају добар успјех.
Истраживачи су се питали да ли би редовно вјежбање побољшало вјештине у извршном функционисању дјеце кроз подстицање нормалног менталног развоја.
Пријавило се 220 локалних малишана који су доведени на универзитет на низ тестова да би се измјерила њихова аеробна кондиција и тренутно функционисање.
Истраживачи су потом подијелили групу на пола, при чему је 110 њих стављено на листу чекања за ваншколски програм, што значи да су наставили с редовним активностима и послужили као контролна група.
Преосталих 110 дјечака и дјевојчица се аутобусом возило сваког поподнева до студентског града гдје су учествовали у организованим, структурисаним формама необуздане дјечје забаве.
“Жељели смо да се играју“, изјавио је Чарлс Хилман, професор кинезиологије и здравља заједнице на Универзитету у Илиноису и главни аутор студије.
Са мониторима рада срца и педометрима у сврху праћења активности, дјеца су упућена у вјежбе које и иначе спадају у дјечје игре. Активности, које су се често мијењале, састојале су се од игара као што је шуга, као и инструкција за вјештине технике, попут дриблања фудбалске лопте. Програм вјежбања је састављен тако да побољша и физичку издржљивост и основне моторичке вјештине, каже др Хилман.
Сваки двосатни тренинг је подразумијевао и паузе за одмор, с обзиром да дјеца јурцају около док не изнемогну, а онда почну из почетка. Према мјерењима педометара, дјечаци и дјевојчице су се кретали умјереним до интензивним темпом 70 минута и прелазили више од 3 километра по тренингу.
Програм је трајао цијеле школске године, при чему су тренинзи били организовани сваког дана послије школе у периоду од девет мјесеци, с тим што нису сва дјеца присуствовала сваком тренингу.
На крају програма су се обје групе вратиле на универзитет и поновиле физичке и когнитивне тестове.
Као што је и било очекивано, дјеца у групи за вјежбање су била у бољој кондицији него раније, за разлику од дјеце у контролној групи. Код активне дјеце је дошло до смањења тјелесне масноће, иако тјелесна тежина и састав нису били у фокусу ове студије.
Оно што је важније јесте да су дјеца у групи за вјежбање такође показала значајна побољшања резултата на свим тестовима извршних функција који су рађени на рачунару. Била су боља у “контроли ометања“, што представља способност да се блокирају небитне информације и усредсреди на дати задатак, него што су била на почетку програма, и унаприједила су способност да баратају различитим когнитивним задацима.
Исто тако је важно напоменути да су дјеца која су похађала највише тренинга показала највише побољшања у резултатима когнитивних тестова.
Дјеца у контролној групи су такође побољшала резултате тестова, али у много мањој мјери. Мозак дјеце у обе групе се развијао, али је процес био бржи и свеобухватнији код дјеце која су трчала и играла се.
“Порука је да дјеца треба да буду физички активна“, и због развоја мозга и због здравља, каже др Хилман. Ваншколски програми као што је овај који су развили он и његове колеге захтијевају веома мало опреме или трошкова за већину школа, каже он и додаје да би требало ангажовати квалификованог инструктора физичког васпитања.
Дужи часови физичког васпитања у школи би такође могли да гарантују да се дјеца довољно баве физичком активношћу у циљу здравља мозга, наравно. Међутим, школске власти широм земље скраћују или укидају физичко васпитање из финансијских и других разлога, што највјероватније представља “кратковиду“ политику, каже др Хилман. Ако желите да дјеца добро читају и раде математику, обезбједите им и да се крећу, пише Њујорк тајмс.