Зашто музеји крију ремек дјела од јавности?
У Музеју модерне умјетности у Њујорку само 24 од 1.221 радова Пабла Пикаса налази се у сталној поставци и посјетиоци их могу видјети. Само једно од 145 дјела концептуалног умјетника Еда Руша је изложено, а што се тиче Хуана Мироа свега девет од 156 дјела.
Зидови Тејта, МЕТ-а, Лувра или МОМА-е изгледају савршено "украшени", али већина умјетничких дјела која припадају најзначајнијим свјетским умјетничким институцијама нису изложена. Тејт приказује свега око 20 посто онога што посједује, Лувр осам, Гугенхајм три, док се у Берлинској галерији може видјети само два посто онога што имају.
Берлинска галерија поседује око 6.000 скулптура и слика, 80.000 фотографија и 15.000 принтова.
"Немамо простора да представимо више", каже директор те галерије Томас Колер и објашњава да тај музеј, иако има око 1.200 квадратних метара излагачког простора, није довољан да изложи велики број дјела која су стечена путем куповине и донација.
Недостатак простора је само један од разлога. Други је тренд, јер се нека дјела не уклапају у идеје кустоса, док мањи радови познатих умјетника такође пропадају, јер њихова врхунска дјела већ украшавају зидове.
Лондонска Национална галерија користи двоструки систем за качење слика, чиме се повећава стални број радова који су изложени, а Албертина у Бечу посједује више од милион старих оригиналних отисака који су стари вијековима и веома су осјетљиви. Због тога је вјероватноћа да ће бити изложена веома мала.
Неки музеји су своје колекције отворили за јавност, па их у најављено вријеме могу видјети током рестаурације или у организованим посјетама депоима.
Нека од најзначајних дјела која нису често излагана су: "Пољски зец" из 1502. године Албрехта Дирера (Албертина музеј у Бечу), затим "Базен" из 1952. Анри Матиса (Музеј модерне умјетности у Њујорку), "Мурал на црвеној индијској земљи" Џексона Полока из 1950. године (Музеј модерне умјетности у Техерану).