Ван Гог и послије 125 година инспирација младима

Он је у свом сликарству створио поредак који се супротставља хаосу стварности каквом је био окружен, а његова умјетност била је покушај да уреди свијет са којим, очигледно није могао да изађе на крај.

Против несхватљивости таквог свијета, Ван Гог се борио својом оштром, теоретски заснованом критиком, на његову безличност одговорио је својим одмјереним патосом, а његову је колотечину разбио жаром свога солипсизма.

Циљ му није био да побјегне од стварности, ни да пати одричући се, већ да је учини опипљивом у једном свеобухватном смислу. На тај начин му је умјетност омогућила да тај, у основи непријатељски свијет, прихвати као свој. Међутим, Ван Гогов умјетнички дар признат је тек послије његове смрти. Грађанско друштво чији му је систем вриједности читавог живота био одуран, почео је да га назива генијем.

Модерно доба воли да се поиграва са представом усамљеног, несхваћеног умјетника и судбина Ван Гога је савршен примјер за представнике авангарде, који прво бива прогањан и оспораван, а касније постаје цијењен и слављен. Аутсајдер умјетности са периферије друштва, он је постао важна умјетничка личност и деценијама послије смрти једна је од најутицајнијих фигура у умјетности.

За свог живота продао је само једну слику, његова најбоља дјела настала су за мање од три године и то пред крај живота, а специфична су по страственим покретима четке, интензивним бојама, као и у кретању линије и форме. Био је веома плодан умјетник, с обзиром да је за 10 година, колико је сликао, направио око 900 дјела, а међу најпознатијим су дјела из серије Сунцокрети, затим Ириси, аутопортрети, Житно поље са чемпресима...

Његов непоновљиви спој форме и садржаја је моћан, драматичан, лирски ритмичан, маштовит и емотиван, а за самог умјетника је представљао начин да објасни своју борбу против лудила и његово разумијевање духовне суштине, човјека и природе. Ван Гогова естетика је производ његове аверзије према традиционаалним нормама или његове солидарности са сиромашнима, али и недовољног познавања технике сликања. Успио је да се сабере и идентификује са својим умјетничким бићем и да озбиљним и упорним вјежбањем попуни недостатак своје сликарске технике.

Умјетност је тако постала средство самоизражавања, гдје љепота и ружноћа нису категорије општег правила, већ дио индивидуалног система вриједности. Постављена још током 18. вијека, у филозофским дјелима Едмунда Берка и Денија Дидроа, естетика ружног постаје одлика Ван Гоговог дјела, а деформације и вриштеће боје постају његов лични допринос умјетничкој креативности. Његов сликарски језик је увијек остао утемељен у конкретној стварности исто колико је био коментар на њу. Био је и толико личан да би га примјена општих конвенција сликарског језика потпуно уништила. Од када му је умро отац, 1885, живот му је у Нојнену у којем је живио постајао све тежи.

Мјештани су зазирали од његовог непредвидљивог понашања. Мада је волио те људе и осјећао да је дио њих, ипак није проналазио начин да им се приближи, тако да је одлазак у Антверпен означио промјену не само у његовом личном животу, него и тематску промјену унутар њихових дјела.

Осим што је био велики умјетник, Ван Гог је остао познат и по својој ексцентричности и ћудљивој нарави што је и показао када је у нападу беса и љубоморе сам себи одсјекао ухо. Почетком 1886. године одлази у Париз гдје упознаје Анри де Тулуз-Лотрека, Пола Гогена и Пола Сезана. Иако у Паризу нико није желио његове слике, смогао је снаге и вјере у себе да настави да слика.

Из Париза одлази у Арл, на југу Француске, гдје је нашао надахнуће за своја дјела, а ту му се у једном моменту придружује и Гоген прије одласка на Јужна мора. Због дубоке депресије 1889. године на властити захтејв је примљен у психијатријску болницу у Сан Реми, а сљедеће године, у својој 37 години, пуца себи у груди и умире након два дана, 29. јула 1890. године.

Ван Гогова дјела данас су међу најскупљим на свијету, а могу их приуштити само најбогатији, с обзиром да се слике, које није могао да прода за живота, сада процјењују у милионима долара.