Како данас живе Крајишници расијани по свијету (ВИДЕО)
20 година након трагичних догађаја, Крајишници живе расијани широм свијета, али ипак их је највише остало у Србији. Више или мање успјешно, покушавају да граде нови живот.
У протеклих 20 година колективни центар у Крњачи, надомак Београда, силом прилика је многим крајишким породицама био замјена за изгубљени дом. За породицу Пјевалица, која је избјегла у “Олуји” из Книна, он је то и данас.
Годину дана били су у Лединцима, шест година у смјештају у Чортановцима, а након што је он изгорио - стигли су у Крњачу.
- Ево 13 година овдје, и ни на небу ни на земљи. Што се тиче овдје, мени је добро, али немам своје. Данас-сутра, кад се ово затвори, шта да радим? А године иду, пита се Душанка Пјевалица , избјеглица из Книна.
Супруг Милан је у “Олуји” био заробљен у Книну, па се тек касније придружио породици у Србији. И поред тешких услова живота и ратних траума које носи, са осмијехом машта о будућности.
- Живим у једној нади свих ових година да ћу једног дана са супругом, сином пити јутарњу кафу, загледани у најљепше боје на свијету, у боје зидова нашег дома, рекао је Пјевалица.
Мирјана Грујић из Западне Славоније у Крњачи је провела 18 година, ту је упознала супруга, такође избјеглицу, удала се и родила сина. Данас – другачија слика. Прије двије године добила је на коришћење стан у Великом Мокром Лугу, у такозваним Зградама солидарности.
- Почињемо испочетка, јер ово је ипак неки нови наш почетак. Након 18 година наше патње и муке и свега – добро је, истакла је Грујићева.
Ненад Абрамовић с оцем, мајком и братом избјегао је у “Олуји” из Цапрага код Сиска. У Србији се скућио, оженио и стекао породицу. Трактор којим су изашли и данас га служи, и захваљујући њему је, каже, и кућу направио.
- Дошли смо овдје у Мокри Луг. Направили овдје кућу, створио породицу, покушавамо мало да се интегришемо. Овај трактор на крају нам је дао живот, јер он нас је превезао и с пуно емоција смо везани за њега и дан-данас. Нисмо га продали и ја сматрам да треба да остане овдје као симбол једног догађаја који се десио у историји, који је многима нама промијенио животе из коријена, истакао је Абрамовић.
Подсјећа нас да и даље има људи који се нису снашли, многи су подстанари, неки још немају ни документа, а неки болују од посттрауматског стреса.
Милан Гулић имао је 10 година када је у “Олуји” напустио свој дом у Бенковцу, школски другови са посљедње фотографије из 4. разреда данас су расијани широм свијета, а потрага за истином навела га је да дипломира историју у Београду. Данас ради на Институту за савремену историју.
- Докторирао сам 2012, једно од мојих основних поља интересовања управо и јесте тај рат 90-тих на простору Хрватске, наравно, и отприлике ту покушавам, на неки начин најприје себи, а онда другима дати баш одговоре на ова питања, додао је Гулић.
Различите људи, различити судбине, али оно што их повезује, без обзира на године и крајеве свијета у којима живе, јесу ожиљци из “Олује”на души, који их обавезују да остану чувари сјећања.