Када је бол у леђима опасан?
Проблем је у томе што су симптоми СИ слични онима које изазивају друга акутна и хронична обољења, прије свега кичменог стуба. У питању је бол лоцираном на лијевој или десној страни доњег дијела леђа, који се шири ка сједалној регији и појачава приликом физичког напора, сједења, стајања или устајања из сједећег положаја, што ограничава општу покретљивост и доводи до укочености. Како настаје синдром сакроилијачног зглоба, колико је опасан, на који начин се дијагностикује и лијечи, да ли можемо да га спријечимо, читаоцима "Живота плус" открива др Славиша Загорац, љекар Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију Клиничког центра Србије, који је на приједлог проф. др Марка Бумбаширевића постао члан Удружења "Sacroiliac Medical Expert Group" у Њемачкој.
Сакроилијачни зглоб је мјесто на којем се спајају кичмени стуб и карлица. Његова улога је да превасходно преноси тежину са горњег дијела тијела на доње екстремитете. Природа је удесила тако да он може да трпи ту врсту оптерећења, које је изузетно велико.
У горњем дијелу је повезан лигаментима, везивним структурама, док доњи дио представља синовијални зглоб са хијалином хрскавицом на површини и подложан је дегенеративним промјенама као и остали зглобови у нашем тијелу. Анатомски гледано, са 17,5 квадратних центиметара заузима велику површину. У нормалним околностима, покрети у њему су минимални, од два до четири милиметра у свим правцима.
Како и зашто долази до бола?
Бол може да буде акутни, усљед ношења тешких предмета или наглог окретања, као и пада на бок. Могуће је и да дође до кидања лигамената и мишића зглоба у случају дејства велике силе, на примјер код саобраћајних несрећа, падова са висина. Хронични бол се јавља као посљедица дегенеративних оштећења и карактеристичан је за старију популацију. У угрожену категорију спадају и труднице, које ћете затећи како се држе за доњи дио леђа јер трпе велико оптерећење.
Који су најчешћи симптоми обољења?
Јавља се бол у доњем дијелу леђа, углавном израженији на једној страни и шири ка сједалној регији. Понекад се осјећа и у ногама, па дободи до заблуде да је у питању ишијас. Пацијенти се често жале да се бол појачава када трче, носе терет, сједе, чак и током спавања. Међутим, проблем је у томе што се ови симптоми јављају и код других акутних и хроничних обољења, тако да се неријетко занемарује могућност да је узрок бола овај синдром. Један од оснивача "Sacroiliac Medical Expert Group" наглашава да никада нећете размишљати о сакроилијачном зглобу ако не помислите на њега. То значи да је одређена сумња предуслов за добру дијагнозу.
Шта још указује на синдром СИ?
Љекар би прво требало да детаљно разговара са пацијентом. Морамо да чујемо његову причу и сазнамо какве болове осјећа, на којим мјестима, да ли се појачавају у одређеном положају и при неком покрету, да ли је преживио трауму... Послије озбиљне анамнезе, поготово о карактеру бола, слиједи преглед. Најприје се приступа палпацији зглоба да би се идентификовало осјетљиво мјесто, а затим ради пет провокативних тестова, тако што се пацијент ставља у одређене положаје. Бар три теста морају да буду позитивна да бисмо потврдили дијагнозу, потом радимо рендгенске снимке карлице и кичменог стуба или се одлучујемо за скенер, који је у овом случају сувјерен. Важно је да се искључе сви други узроци, од вируса до малигних обољења.
МЛАДИМА СТРАДА КИЧМА - Више не важи правило да кичма страда са годинама, јер влада општа епидемија бола. Постоји пошалица да 85 посто младих осјећа бол у леђима, а преосталих 15 вјероватно нема компјутер. Начин живота, неактивност, дуго сједење, као и стрес су предуслови за ово обољење - истиче наш саговорник.
Која терапија се примјењује?
Лијечење подразумијева примјену љекова против болова уз физикалну терапију и вјежбе за јачање трбушне мускулатуре и леђа. Циљ је да се смањи напетост мишића и зауставе упални процеси, а потом ојача тај дио тијела. Препоручују се и локална инфилтрација и денервација зглоба. Ако комбинација анестетика и кортикостероида не помогне, остаје хируршка интервенција. То је сакроилијачна фузија, мини инванзивна метода којом се у зглоб убацује два, три завртња.
Када је неопдхона хирурушка интервенција?
Одлаже се све док се не исцрпе неоперативне методе. Тек када је зглоб веома оштећен, одлучујемо се за фузију. Зато је важно да пацијент испоштује савјете љекара, јер се вјежбама и промјеном начина живота може много постићи и избјећи интервенција.
Како здраве особе могу да спријече да временом дође до оштећења и болова у сакроилијачном зглобу?
Неписано правило је да треба да избјегавамо дуго стајање и сједење, а форсирамо лежање и шетњу. Ако смо принуђени да сједимо по седам-осам сати на послу, важно је да на сваких сат и по устанемо, протегнемо се, направимо два-три чучња, прошетамо. Требало би избјегавати ношење терета, а свако подизање истог да буде из чучња. Неправилан положај тијела повећава притисак на мишиће и лигаменте, а то појачава ризик да дође до повриједе сакроилијачног зглоба. Пјешачење и пливање су мелем за леђа, тако да би требало да их уведемо у свакодневицу.
ОПРЕЗНО СА КОРТИКОСТЕРОИДИМА
Многи пацијенти не гледају благонаклоно на лијечење кортикостероидима, односно блокадама?
"Кортикостериоди нису шећерна водица, што значи да нису безопасни. Неопходно је да се прије ове терапије разговара са пацијентом, да се провјери и утврди да ли има одређена малигна, хормонална или инфламаторна обољења, како би се избјегле евентуалне нус појаве. Кортикостероиди дјелују локално, на мјесту гдје се аплицирају и дају се три пута током три недјеље, а потом се прави пауза од годину дана. Позитиван ефекат може да се јави већ дан након прве терапије", објашњава Загорац.