Филм о тајном животу бечких Срба
Бијела и црна магија, пагански ритуали у предграђима европске метрополе, живот у зградама са заједничким тоалетима (пола Беча живи, тако каже Ђорђевић), жена која прије подне ради као чистачица, а по подне постаје господарица судбине својих бечких Срба... само су неки детаљи које ће Ђорђевић први пут приказати српској јавности филмом "Сумрак у бечком хаустору". Каже, док будемо гледали, неће нам бити до краја јасно да ли се ради о играном или документарном материјалу.
- Један од главних ликова у филму и серији је средовјечна врачара која је поријеклом из источне Србије, из села близу Његотина. Таквих у Бечу има много. Наставак романа Дарка Маркова, једног од главних јунака филма, који пише о магијским ритуалима које наши људи практикују у Бечу, инспирисао ме је да више истражујем у том правцу. Испоставило се временом да већина главних јунака, иако их нисам бирао по том кључу, посјећује врачаре. Они се заправо не усуђују да предузму било који важнији животни корак без консултације с тим женама. Оно што човјеку са запада дође психијатар, то је човјеку с Балкана врачара - истиче Ђорђевић за “Блиц“.
Те жене како би одржале радну визу, често раде као чистачице у фирмама гдје су на самом дну љествице запослених, открива Ђорђевић.
- Међутим, када се након напорног радног дана врате у своје мале, тамне, влажне бечке станове, ту се нагло пењу на сам врх. Оне примају муштерије којима гледају у карте, бајају, предвиђају будућност - дакле, постају господарице судбине јер својим савјетима и упутствима заиста озбиљно усмјеравају поступке очајника, који су дошли да код њих потраже спас - истиче редитељ, који у том практиковању балканских магијских ритуала у Бечу види, како каже, “занимљив начин одржавања везе са завичајем, с традицијом“ и “симпатично пркошење достигнућима рационалног, уређеног западног друштва“, које им, по њиховом схватању, није дозволило да до краја постану његов дио.
Један од најшокантнијих дијелова филма биће приказивање истјеривања злих сила.
- Магијски ритуали везани су углавном за љубавне проблеме, затим здравствене и проблеме на послу. Због стресног живљења дешава се да мушкарци имају проблеме са потенцијом. По вјеровањима из наших крајева, зле силе највише су концентрисане на раскрсницама. Ритуал се одвија овако: јунак мог филма вади пиштољ из гепека, стаје насред пута (раскрснице), шири ноге, даје пиштољ врачари, а она затим испаљује неколико метака између његових ногу. Тако тјера зле силе и одвезује га како не би више имао проблема у кревету. Затим сједају у кола и крећу назад за Беч.
Српску емиграцију у Бечу чине махом радници који су тамо одлазили у време СФРЈ по споразуму Јосипа Броза и аустријске владе из 1966.
- Ове године у Бечу се обиљежава педесет година од потписивања уговора између СФРЈ и Аустрије о примању југословенских радника, којим се Тито заправо лишио вишка способне радне снаге из махом сиромашних крајева Југославије, земље чија је економија у тајности већ крахирала, тј показала се неодрживом. За узврат значајно су смањење ратне репарације које је Аустрија морала да плаћа. Гастарбајтери су временом почели да издржавају своје породице у Југославији. То су те чувене дознаке (приливи из иностранства) чији број данас опада, али је чињеница да људи који су отишли да живе и раде у иностранство и сада једним значајним дијелом издржавају Србију.
Поводом поменуте педесетогодишњице умјетник Богомир Дорингер је љетос у музејском кварту у центру Беча направио поставку посвећену гастарбајтерима, односно њиховом доласку на рад у Аустрију, у којој је, у оквиру низа радова, презентовано и двадесетак минута мог филма. Та врло занимљива изложба се бави митом гастарбајтера. Временом се заиста изградио мит о нашим људима који напорно раде у једној уређеној земљи са високим стандардом, а у завичају граде велике куће и возе скупа кола. Мој филм и серија наступају помало демистификаторски јер показују да испод раскошне површине Беча постоје многи с простора бивше СФРЈ који живе од данас до сутра, на ивици, мучећи се да опстану у туђини, притиснути носталгијом, која их полако изједа - каже Ђорђевић.
Открива како је ушао у њихов свијет о којем данас страсно и с пуно љубави прича.
- Прије пет година ми је мој друг, новинар Петар Јелача дао да прочитам врло занимљив роман “Сумрак у бечком хаустору“. Послије ме је одвео у Качарево, у једну опскурну кафаницу, да погледам монодраму коју је по сопственом роману написао и режирао Дарко Марков, а у њој и глуми. Јако ми се допала. Било ми је невјероватно са којом вјештином је написана и одглумљена, премда се ради о аутору који у тој области заправо нема искуства, нити школе. Преко Маркова сам послије дошао до врло интересантних ликова, као што су Миленко Радосављевић, Горан Павловић. дједа Славко...Њихова фотогеничност и харизма које избијају у кадровима су невјероватне. Временом сам се спријатељио са свима њима, а они су ми повјеровали и отворили се. Оно што су брзо схватили то је да њих не посматрам са дистанце, са подсмјехом и иронијом, већ да желим да што дубље уђем у тај њихов свијет и схватим њихове личности, поступке, проблеме. Временом сам са мојом петочланом филмском екипом, са којом сам на релацији Србија-Беч снимао филм и серију више од годину дана, упао у проблем који делимо с људима којима се бавимо, а то је разапетост између туђине и завичаја. Постали смо филмски гастарбајтери.
Ђорђевић тврди да су у свијести просјечног Аустријанца Први свјетски рат и атентат на Фердинанда и даље актуелни.
- Као да сукоб никада није окончан. Због тога Дарко Марков, возећи такси, повремено улази у расправе с муштеријама Аустријанцима. Међутим, они не знају да су Срби званично побиједили у том сукобу. Ријечи Гаврила Принципа: “Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу...“ су се изгледа оствариле на један трагикомичан начин - радници поријеклом из наше земље данас често раде у Шенбруну (дворцу хабзбуршких владара) као чувари на улазу или чистачи - духовито примећује Ђорђевић.
Премијера се очекује у првој половини 2017, док ће телевизијска премијера на Ал Џазири бити средином године.
Младен Ђорђевић (1978) широј јавности познат је по филмовима "Мејд ин Сербија" и "Живот и смрт порно банде". "Сумрак у бечком хаустору" биће његов трећи цјеловечерњи филм. Већ има спреман наредни пројекат под радним насловом "Илијин повратак" за који прије неколико мјесеци добио подршку на конкурсу Филмског центра Србије. Рад на овом филму почеће почетком сљедеће године.