Најтрагичнија прича новије српске историје
Принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син кнеза (потом краља) Петра I и кнегиње Зорке, рођен је 8. септембра 1887. године на Цетињу, код дjеде по мајци, будућег црногорског краља Николе I. Тамо је, уз родитеље, старију сестру Јелену и млађег брата Александра, проводио дjетињство у некој врсти политичког изгнанства јер је у то вријеме на власти у Србији била династија Обреновић.
Четири године послије преране смрти кнегиње Зорке 1890. (у 26. години) кнез Петар се са дјецом преселио у Женеву. Ђорђе је потом уписао војну школу у Санкт Петербургу, из које је повучен 1903. када је, послије Мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, за новог монарха устоличен његов отац Петар I а Ђорђе проглашен за престолонасqедника. Тада је први пут дошао у Србију у којој ће, као једини Карађорђевић, остати и послijе рата и гдjе ће и умрijети.
Ђорђе је био познат по напраситој нарави и непоштовању ауторитета што га је доводило у многе невоље и коштало чак и круне. Према званичној историји, преломан тренутак у његовој одлуци да абдицира у корист брата Александра била је смрт посилног Стевана Колаковића коју је изазвао сам Ђорђе. Он је био толико бијесан на свог дворског послужитеља да га је шутнуо ногом у стомак, од чега је Колаковић преминуо послије неколико дана. Дана 27. марта 1909. тада 23-годишњи Ђорђе препустио је будући престо млађем брату.
У мемоарима "Истина о мом животу" Ђорђе пише како је Колаковића ударио јер овај није предао писмо некој дјевојци, наводно јер га није ни нашао у престолонаследниковој соби. Ђорђе, који иначе није имао добре односе са Драгутином Димитријевићем Аписом (организатором Мајског преврата), предсједником владе Николом Пашићем, и генералом Петром Живковићем сумњао је да они - у спрези са Александром - кују завјеру да га склоне из поретка наслијеђивања и нарочито је био погођен нестанком писма јер је то значило да није могао да се узда ни у оданост особе којој се највише повјеровао.
Колаковићева смрт искоришћена је за стварање иначе постепено подгријеване атмосфере у домаћој и страној јавности да краљ треба да абдицира. Српским политичарима и официрима као ни Аустроугарској није био у милости јер је, без длаке на језику, давао изјаве којима се противио анексији Босне и Херцеговине 1908. и подстрекивао национална осјећања док је умјеренији и тактичнији Александар дјеловао као владар с којим се лакше могло "договорити".
У поменутим мемоарима Ђорђе је за Пашића рекао да је "увијек хтио да буде први" и да има "власт независну ни од чије воље, ни од народа, ни од краља. Први на његовом путу није био краљ – први сам био ја. Отац стар, прије времена изнемогао и болестан, није представљао опасног противника. Ја сам био млад, енергичнији, и моје је вријеме тек долазило. Требало је, зато, прво сломити мене...
Додуше, и сама игра случаја припомогла му је у томе, али и да није било оног трагичног случаја са Колаковићем, Пашић би се већ снашао", сматра Ђорђе.
За разлику од брата Александра, који никада није учествовао на фронту, Ђорђе је био вјешт војник. Учествовао је у оба балканска рата и Првом свјетском током којег је, септембра 1914, рањен на Мачковом камену. Због неустрашивости у тој борби добио је и орден и велико поштовање у народу.
Требало је да му припадне и нека функција војног команданта али се Александар постарао га избрише из ратног распореда.
"Отац се никада није помирио с мојом абдикацијом", пише Ђорђе. "Сматрао ме је типичним изданком лозе Карађорђевића, док је за Александра истицао да је крв нашег дједе по мајци, црногорског краља Николе Петровића. Први је прек и нагао, а други је злопамтило. Бринуо се за мене, плашио се шта ће бити са мном након његове смрти". Бриге су му се обистиниле.
Послије смрти Краља Петра 1921. Ђорђе је пао у још већу немилост владајућих кругова на челу са његовим рођеним братом. Љекари су му дијагностиковали шизофренију те је проглашен неспособним за обављање владарских функција и од 1925. до 1941. био је затворен: годину дана на дворском добру у Бељу а потом у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници у Нишу. Краљ Александар је издао званично саопштење да му је брат нервно оболио.
Према неким свједочењима Ђорђе је заиста био склон испадима, неурачунљивом понашању и опсесијама да га неко шпијунира и прогони али многи су незванично причали да је био жртва сплетки и да су љекарски извјештаји измишљени. Неки његови пријатељи, међу којима је био и Мика Петровић Алас, остали су му вјерни до краја.
Ни кнез Павле, намјесник послије Александровог убиства у Марсељу 1934, није ослободио Ђорђа из луднице већ су то учинили Нијемци.
"Судбина се поиграла са мном", пише даље Ђорђе у мемоарима. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цио мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Нијемци, народ који никада нисам волио и против кога сам се борио цијелог живота".
Нијемци су му нудили да буде владар окупиране Србије или барем да се пресели на Бијели двор, што је он одбио и тиме стекао поштовање народа и комуниста, због чега је био једини потомак Карађорђевића коме није било одузето држављанство и забрањен боравак у Србији.
Послије ослобођења Београда Ђорђе се састао са генералом Пеком Дапчевићем да му честита на побједи, али је одбио његову понуду да му држава обезбиједи аутомобил и личног шофера. Ђорђе је рекао да му је довољан и његов бицикл.
Нова власт му је додијелила пензију.
"Има живих свједока који су га више пута видјели у Топчидерској шуми у шетњи са Јосипом Брозом", пише историчарка Зорица Јанковић.
Године 1947. оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали дјеце.
Умро је 17. октобра 1972. у Београду, а сахрањен је на Опленцу, у задужбини свога оца.