Караџић за РТРС: Злочин у Сребреници нису починиле регуларне јединице, већ отуђени појединци (ВИДЕО)
У овом интервјуу, бивши предсједник Српске је изјавио да се његова одбрана снажно противи тезама о било каквом геноциду у Сребреници, зато што недјела нису почињена од стране државе, нити регуларних јединица, већ од стране неколико отуђених личности, које су се све држале у тајности. Један свједок је, како наводи, у Хагу свједочио да су он и неколико његових саучесника то чували као тајну, чак и од непосредног команданта.
Без обзира на ову чињеницу, у Сребреници се, како је навео, десио ужасан злочин над ратним заробљеницима, али не и над цивилима.
РТРС: Како теку припреме за жалбени поступак?
Караџић: Могу рећи да је предсједник Апелационог вијећа, имајући на уму димензије овога "мега" (ако не чак и монстер) процеса, додијелио додатно вријеме објема странама и броја ријечи за жалбу. Мој тим одбране ради са мном много, а ја сам водећу улогу препустио мом савјетнику, пошто у жалбеној фази има много више процедуралних, него чињеничних ствари.
РТРС: У првостепеној одлуци Расправног вијећа у Вашем предмету, по први пут су судије констатовале да су муслиманске снаге у Сарајеву отварале ватру на снаге УН-а како би за то оптужили Србе. Како сте Ви доживјели ту пресуду?
Караџић: Без озбира на примједбе представљене у "Жалбеним основама", овај процес је у првом степену донио неке истине више него предходни процеси. Не само да су муслиманске снаге пуцале на снаге УН, него и на сопствени народ. Претпостављам да се то десило зато што су се у међувремену појавили додатни документи и због врло напорног рада мог тима одбране. Али, то је још увијек далеко од "цијеле истине". Постоје још многи, многи ратни трикови и лукавства која треба разјаснити, не само у име правде, него и у име мира и помирења и будућег живота у региону. Ти ратни трикови су били стварни злочин против Муслимана, Срба и Хрвата побијених тада, али истовремено и злочин против Срба у Републици Српској. Настављање са том травестијом је стварни злочин против будућности свих нас. Шта може било који Муслиман мислити и осјећати према Србима, ако вјерује да су Срби починили Маркале 1 и Маркале 2, убиства у Васе Мискина и неколико других масовних убистава другдје у граду? Ако се не боримо за истину о сопственом понашању и о понашању друге стране подједнако, немамо никакве заједничке будућности. Тако само успостваљемо "царство лажи", које ће угушити све оне који не испливају из њега.
РТРС: Недавно сте упутили писмо чланицама Савјета безбједности УН-а у којем сте их, између осталог, позвали да формирају комисију експерата који би урадили ревизију свих пресуда пред Хашким трибуналом. Можете ли да појасните своје мотиве за такав апел?
Караџић: Прије свега, постоји у сваком судском систему механизам контроле и корекције могућих грешака судова. Колико је све смртних пресуда извршено грешком? То је, између осталог, за неке људе био најубједљивији разлог за супротстављање смртној казни. У сваком ентитету, била то република или монархија, постоје виши судови који су потпуно независни и удаљени од првостепених судова, а изнад тих виших судова постоје уставни судови који могу исправити могуће грешке нижих инстанци, а на крају постоји и шеф, монарх или предсједник, који је овлашћен да одлучи, да аболира или измијени коначну nресуду. Трибунал Уједињених нација, као и Међународни кривични суд (ИЦЦ) као суд основан према споразуму земаља, не смије бити коначна инстанца.
Друго, десиле су се многе аберације и измјене хиљадугодишњих правила и судске праксе, да би то била пропаст цивилизације ако би то остало тако. Те необичности су набројане у моме писму лидерима земаља чланица Савјета безбједности, и свијета у исто вријеме, зато што је све учињено у њихово име. Сад нико не може да каже да је све прошло незапажено и да нису били обавијештени, а ако буду свјесни шта се дешава, вјерујем да свјетске вође неће овластити ниједну институцију да почини такве неправде. И до данашњих дана ми говоримо о ономе што се десило на суђењима Сократу, Исусу Христу, Марији Антоанети, Јованки Орлеанки, Драјфусу и у другим сличним случајевима, али су они који су зато одговорни - заборављени. Само Стаљинови процеси нису заборављени. Случај Георги Димитрова не би требало заборавити, зато што до тога тренутка чак ни Хитлер није био уништио част судија и судова.
РТРС: У истом писму сте указали на податак да извјештаје о раду, Савјету безбједности УН-а, редовно подноси Суд и Тужилаштво, али не и одбрана. Очекујете ли да би се то могло промијенити?
Караџић: То се мора промијенити, зато што се судски систем састоји од све три гране. Управо смо на ивици катастрофалне ситуације коју су наши преци знали под именом "Кадија те тужи, кадија ти суди". Све и свако треба да има контролу. Одбране не треба да буду "представљене" неким одабраним представником, јер су сви случајеви различити, већ свака одбрана треба да буде у прилици да се обрати вишим инстанцама.
РТРС: Оптужбе које сте навели у писму су изузетно озбиљне и, чини се, детаљно елабориране. Да ли сте добили одговор и планирате ли Ви, односно Ваша одбрана, даље кораке по том питању?
Караџић: У неким медијима, свакако ненамјерно, моје писмо је интерпретирано као приговар на "неправду која је учињена мени", али није ствар у томе. Овај Трибунал, и посебно процес против мене, показао је и регистровао многе невјероватне грешке, и самих Уједињених нација, и с њима повезаних хуманитарких организација, као и самих судских вијећа, али не само у односу на мене. Можe да се деси да то буде једина корист од овога Трибунала, да се запише шта се никад не смије дешавати, и у самим УH и у (неким) хуманитарним организацијама, и код неких новинара, и код судских органа. Хтјели ми то, или не, једнога дана ћe све то бити познато општој свјетској јавности, и тада ћe неко морати да се стиди. Правда је спора и увијек побиједи "на крају" - иако би за мале земље и народе било боље да правда побјеђује "на почетку". До сада није било никаквих одговора, али то и није била хитна ствар, и не сумњам да ћe бити одговора и реакција од тако важних земаља.
РТРС: Вјерујете ли да сте имали фер суђење?
Караџић: Сигурно не, из више разлога. Неки од њих су набројани у мом писму Савјету безбједности, али и у другим случајевима, такође. У свом жалбеном поднеску, који ће ускоро бити јаван, и у коме ћe бити елаборирано свих 50 основа из моје Најаве жалбе, од којих се неколико бави управо питањима фер-нефер аспектима процеса, иако се и други основи баве грешкама које су настале на основи одсуства фер суђења.
РТРС: Злочин у Сребреници је најтежа тачка првостепене одлуке Расправног вијеђа која Вам се ставља на терет. На терет Вам се ставља злочин геноцида. Које је Ваше мишљење о догађајима у Сребреници у јулу 1995. године?
Караџић: Моја одбрана се снажно противи тезама о било каквом геноциду, зато што недјела нису почињена од стране државе, нити регуларних јединица, већ од стране неколико отуђених личности, које су се окупиле уз тешкоће, и све држале у тајности. Без обзира на то, десио се ужасан злочин над ратним заробљеницима, не над цивилима, и око 80 км далеко од Сребренице, не у самој Сребреницн, док је наша пажња била усмјерена на цивиле и Сребреницу као мјесто злочина. Један свједок је овдје свједочио да су он и неколико саучесника то чували као тајну чак и од непосредног команданта.
Не може бити никаквог оправдања тога што се десило, али све треба расвијетлити и разумјети. То је нешто што су само наши ондашњи непријатељи могли да пожеле да се деси. Ниједан нормалан Србин не би желио да се нешто такво почини у име српске стране, и свакако то није учињено од стране нормалне памети. У априлу 1993. године ја сам зауставио нашу Војску да не уђе у Сребреницу, јер сам се плашио да се нешто слично може десити, због 3.500 српских, углавном цивилних жртава најокрутнијих злочина које је починила 28. дивизија (тзв. Армије БиХ, оп.аут.). Ни тада нико не би наредио злочине, али увијек је тешко контролисати "народну војску", састављену од мјештана који знају ко је недавно побио њихове најдраже. "Грађански рат" је управо то што му име каже - рат грађана, и прије се могу очекивати многе незаконита него законита понашања.
РТРС: Шта сматрате својим најзначајнијим достигнућем у ратном и поратном периоду, а шта би, да Вам се пружи прилика, урадили другачије?
Караџић: Најважније постигнуће за мене и за цијелу генерацију српских политичара у БиХ је међусобно измирење Срба, и стварање сигурног дома за Србе у Босни.
Моја мајка потиче из партизанске породице, а породица мога оца је у цјелини била монархистичка, четничка, након што су комунисти побили десетине најугледнијих Караџића. Без обзира на то, било је много доброга, и понешто веома лошега, и код четника и код партизана, али најгоре је била њихова међусобна сукобљеност, која је трајала, тињала и пријетила и након онога рата.
Да не буде забуне, у мом крају четници су били у сукобу са комунистима, не са Муслиманима или Хрватима, које нико није дирао, нити је било напетости међу етничким групама. Помирили смо Србе заувијек, бар у погледу лијевих/десних идеологија. Права је срећа и за Србе, и за ондашње њихове противнике, што је Србе у БиХ водила елита те народне заједнице: високи интелектуалци, универзитетски професори, филозофи, доктори, правници, писци - све сами хуманисти, са великим разумијевањем и симпатијама за друге у БиХ. Да су то били неки други људи, било би много више крви и патње. Кад се једној страни објави рат, та страна има право на побједу, али ми нисмо жељели да побиједимо, и не жалим због тога.
РТРС: Како се одвија живот иза решетака притворске јединице у Шевенингену? Какав је однос са осталим опуженицима?
Караџић: Правила не допуштају да одговорим на ову врсту питања, али кад би ми било допуштено, рекао бих да је све коректно. Управа покушава да задовољи наше потребе, особље је изврсно, пријатно и чак срдачно. Нека ограничења изгледа да потичу од чињенице да је притворска јединица УН-а смјештена у оквиру затвора - домаћина, који има своја правила. Све у свему, Холанђани су за мене велико изненађење.
Пошто је њихова Влада била против Срба током југословенске кризе, створен је један негативан утисак о њима, али они су сасвим другачији. Холандија је земља од које наша земља може да научи много, посебно зато што су пољопривреда и остали облици привређивања слични. Односи са другима у притвору су одлични, као што су били и раније, кад је овдје било близу сто људи разних националнасти. Сад је овдје само неколико Хрвата и мало мање Срба, све истакнути људи, којима се суди због дјела других, њихових потчињених, а не њихових.
РТРС: Затражили сте истрагу о болестима у Хагу. Сматрате ли да су притворски услови криви за смрт и болести оптуженика?
Караџић: Нe баш. Услови у самом притвору немају везе са тим. Стопа инциденције малигнитета (нових случајева) је исувише висока, а према просјечнај стопи за Европску унију овдје би могла да се очекује само 0,18% (једна петина) људи са новооткривеним малигнитетом на овај број, а ми смо имали између 12 и 15. То се сада истражује, и ја сам редовно обавјештаван о току истраге. Али, особље притворске једннице није могло да утиче на то, и главни "осумњичени" за мене су или храна, која се припрема негдје друго и долази смрзнута-одмрзнута, или грађевински материјал од кога је направљена зграда.
РТРС: Претпостављам да сте одређену перцепцију Међународног кривичног суда за бившу Југославију имали и прије јула 2008. године. Колико се она промијенила након доласка у притворску јединицу и упознавања са начином функционисања самог Суда?
Караџић: Осим цивилизаваног односа судског особља, са мало изузетака, моји почетни утисци се нису поправили: ништа добро се не може рећи о овој врсти судова. Валтазар Богишић, наш правник из 19. вијека, имао је обичај да каже: "Што се грбо роди, вријеме не исправи". Почевши у оквиру селективног гоњења, Суд није могао постати непристрасан током времена.
РТРС: Ако би судски поступак био по Вас повољно окончан, да ли би се, по изласку, поново бавили политиком?
Караџић: Надам се - не! Никад нисам желио да будем професионални политичар, и због тога се нисам кандидовао ни за један положај у власти 1990. године. Радио сам на Психијатријској клиници све до првих барикада у марту 1992. године. Поред тога, наша дјеца су сада у доби у којој смо ми били 1990. и сад је њихов ред да воде ову земљу, а ми можемо бити мање или више корисни савјетници, и нека врста моралних ауторитета, ако и то уопште.
РТРС: Како проводите слободно вријеме и колико пратите политичка и друштвена дешавања у БиХ?
Караџић: Нема тако много слободног времена, још увијек. Понекад сам радио и по петнаест сати дневно. Испитао сам и унакрсно испитао неколико стотина свједока, прочитао милионе страница, десетине хиљада доказа, и још морам да радим до завршетка Жалбе. Међутим, врло сам заинтересован да знам све о БиХ, а посебно о Републици Српској. Кад смо имали редован пријем ТВ БН, знали смо све. Посљедњих пола године немамо ни један програм из РС или БиХ, осим Јутарњег програма БН Музик, и онога што БН ТВ љубазно преусмјери на тај програм, као вечерњи Дневник.
РТРС: Како данас гледате на Републику Српску?
Караџић: Срећан сам кад видим да су многе партије слободне да формулишу и понуде своје програме. Са великим задовољством сам гледао на БН ТВ (јединој ТВ из БиХ коју смо имали донедавно) репортаже са терена, пољопривредне и културне програме, и знао сам то унапријед: једном кад народу даш слободу, организоваће своје животе. Економија је веома важна, али слобода је на првом мјесту. Сјећам се како је то било током претходног режима: српска пјесма се није смјела пјевати, осим високо на планинама. Сада свако село има Српско културно друштво које слободно његује српско културно насљеђе, по први пут послије 600 година, а претпостављам да је тако и код друге двије народне заједнице. Република Српска је удобан и сигуран дом за Србе из БиХ, и све који желе да живе са Србима, што је лако, погледајте колико мањина живи у Србији.
РТРС: БиХ је тренутно у процесу придруживања Европској унији. Евидентно је да на том путу има великих потешкоћа. Како видите будућност БиХ?
Караџић: Без обзира на та да ли ћемо се прикључити Европској унији, владавину закона и друга правила би требало усвојити одмах. Чак и прије него што је рат завршен, договорио сам се са министрам Млађаном Цицовићем да се преведе и припреме за усвајање цио њемачки правни систем у привреди. Оно што цијеним у ЕУ су правила која дају веома добре резултате. Људи знају засигурно шта се мора, и шта се не смије радити, и сви су једнаки пред законом, То сам желио за Републику Српску и за цијелу Босну, такође. Не знам како ћe ЕУ изгледати у блиској будућности, али свеједно, ја бих сугерисао усвајање цијеле легислатуре ЕУ, као и пренос искустава.
На примјер, за нашу земљу би били корисни многи модели организације у пољопривреди какви су у Холандији, али ми нисмо у довољној мјери развили односе и сарадњу са овом земљом. Ако се не можемо поредити са индустријски високоразвијеним земљама, Холандија је једна идеална могућност.
Тешкоће о којима говорите би требало што прије превазићи, а то би се десило чим бисмо усвојили добро законодавство и поново успоставили владавину права.
Осим тога, будућнаст БиХ зависи од способности њене три заједнице да буду поштени једни према другима, ако не у љубави, онда бар у толеранцији и међусобном разумијевању, поштовању легитимних потреба и настојања, и чак и без покушаја тражења нечега на шта се нема право.
Пакост у великој мјери чини наше животе биједним, а то је оно кад једна заједница оспорава нешто шта је легално и легитимно за другу заједницу, а без икаквих користи за себе. То је кад Српско Сарајево мора да се преименује у Источно Сарајево. Нико нема никакве користи од тога, и то само још више удаљава наше двије заједнице, Србе и Муслимане. Чији је то био интерес? Или оспоравање Дана Републике Српске! Чак и да је укинут, што без воље Срба не би могло, Република Српска не би нестала, нити би нестало милион и по Срба, овако су само ти Срби упозорени на осјећања која према њима гаји друга страна.
Било какав заједнички живот зависи од добре воље. Било какав захтјев за нешто нелегитимно, на шта се нема права, као на примјер покушаји да једни над другима доминирамо, уводи нас у драматичну кризу.
Најбољи начин да разумијемо једни друге је да се замислимо на мјесту онога другога, како сам ја чинио много пута, и ако је закључак да би ти, да си Муслиман или Хрват, радио исто што ради и он, компромис је могућ.
У таквој земљи, све три заједнице треба да буду подједнако задовољне или незадовољне. Иначе, било би то дуготрајно исцрпљивање народних енергија и ресурса. Само не покушавај да оствариш предност, да побиједиш, да доминираш, и "мирна Босна".
Новинар: Данијел Ковачевић
