latinica  ћирилица
09/06/2017 |  13:52 ⇒ 13:54 | Аутор: РТРС

Стогодишњи Стојан на матури праунука: Учи га да живи од земље и воли само Борац

Једна матура била би сасвим обична да тек пунољетном матуранту, Николи Алексићу, на фешту и капљицу славља није дошао и прадједа Стојан, који само што није навршио пун вијек.
Никола и Стојан Алексић (фото: banjaluka.net) -
Никола и Стојан Алексић (фото: banjaluka.net)

Иако их дијели осам деценија живота, оно што их веже јесте љубав према селу и пословима на њиви. Послова од којих, причају обојица готово углас, може лијепо и мирно да се живи и преживи. И да се школује и буде на њиви прије првих петлова. У цик зоре.

Осим што су по много чему сасвим обични, онолико колико и необични, били су права атракција на недавној матури Средње школе Челинац, када је прадјед дошао праунуку да честита завршетак школовања.

Поклон за 100. рођендан

Радио је, обрађивао земљу, зарађивао. Борио се за живот себе и своје породице. Све што је стекао за својих 98 година – имање, шуму, земљу на којој сади поврће, воће, укупно 99 дунума његово је. Један кроз један, хвали се старина.

А управо на рачун земље Никола често воли да се нашали са прадједом. Истиче како ће прадједи за стоти рођендан да купи још један дунум земље, па да заокружи. Сто дунума, прича кроз смијех, за стоти рођендан.

Ма шта од тога било, Стојан је јасан када је ријеч о породичном сребру. Нема дјељења и оставинских препуцавања. На њиву може свако, па ко умије, нек разумије. Али да се дијели, неће за његовог вакта.

Симпатични старац не може да ради онолико колико је радио донедавно, али ипак, након јутарњег чаја, воли да обиђе имање. Погледа да ли је нешто од поврћа труло или уништено, мало окопа аронију&хеллип;

Рецепт за здравље

И здравље га служи. Како и не би, каже, у оваквој природи. Осим што му понекад скочи притисак, нема здравствених проблема. Ништа га не боли, налази редовно добри. Таблете не пије, понекад само чашицу ракије – за циркулацију. Ваља се, каже. Кафа може, али само једном дневно.

Не једе зачињену храну, нити је љубитељ меса. Воли махуне, пасуљ и слаткише; посебно воли да испече бундеву и зашећери. Да ли је то тајна дуговјечности, не зна. Живи како воли.

– Сам се купам, бријем, шетам, не треба ми помоћ. Понекад, када сам сам код куће, скувам и кафу. Колико могу и шта могу, није ми тешко – прича овај старац, који је иначе ватрени навијач Фудбалског клуба Борац.

– Навијам само за Борац. Новине слабо читам, јер не видим најбоље, али вијести и спорт редовно пратим. Осим тога, волим да погледам какво ће да буде вријеме – казује старина Стојан.

Добро памти, ни данас му се не тресу руке, али некад у младости, каже, због дјевојака знале су се и затрести. Открива да је у напону снаге знао да залази и по другим селима. Било је свега, али није за причу.

Када је одлучио да се скраси, није ишао далеко. Тек у комшилук. Са супругом Стојицом, хвали се, имао је јако лијеп живот, све док она није отишла на други свијет.

– Била је јако добра жена и домаћица. Недостаје ми много, бар кафу заједно да попијемо – замишљено ће Стојан.

Омладина некад и сад

Љети буде на селу, код своје куће у Бранешцима, а зими код ћерке у граду, којим није одушевљен и који је за њега обичан камењар и пустиња. Када би могао да бира, на селу би се поново родио.

Оно о чему с посебном пажњом прича овај дјед јесте и то да је био дио краљеве војске током Другог свјетског рата. Врло добро се сјећа да је у војску отишао с 52 килограма, али и да је, након што је рат завршен, из Тиране до Бранешаца путовао два мјесеца – пјешке.

Осврћући се на вријеме када је био момак Стојан прича да је након Другог свјетског рата омладина била заједничка; није се знало ко је које националности.

– Сада је омладина више научна, више се бави науком. Омладину квари политика. Млади уче, а посла нема. Села постају пензионерска. Многи су отишли у град након рата, отишли су да раде у фабрике, а на селу оставили земљу – испричао је он.

Срећан је јер га комшије, упркос томе што нису његова генерација, редовно обилазе и нуде помоћ. Чак од њега траже савјете. Старије је увијек било искусније, логично.

Мрзовољни, а имају све

Признаје да не дијели мишљења и ставове многих данашњих политичара али указује и на занимљиву паралелу овдашњих у односу на некадашње функционере.

– Раније су се људи током смјењивања, односно предаје и преузимања функције љубили, а данас они који губе функције одлазе незадовољни, мрзовољни. Није ми јасно због чега су незадовољни, имају гдје да живе, имају све. Шта ће они који немају ништа, шта ће сада, рецимо, мој Никола – запитао је Стојан.

Поносан што је стао раме уз раме с прадједом

Никола открива да је много поносан што му је прадјед био на матури.

– У Републици Српској је сигурно ријеткост да неко има четири пунољетне генерације. Наравно да сам био срећан, мада сам био малкице и тужан јер дјед због болести није могао да дође. Много људи се окупило око нас док смо се сликали. Прво су мислили да ми је он дјед, било им је чак мало чудно када сам рекао да је прадјед. Коментарисали су да тако не изгледа – прича Никола.

Завршио је средњу школу у Челинцу, смер Угоститељско-кулинарски техничар. Припрема пријемни испит за Пољопривредни факултет. Осим тога, вриједни Никола је ишао на часове хармонике, фолклор тренира десет година, као и аикидо. Поред тога, не крије да воли посао и рад на њиви.

– Устајемо у 4, већ око пола 5 смо на њиви. Напорно је, стално смо у неком неприродном положају, али ипак ме привлачи. Немам жељу да одем одавде – искрен је Никола.

Извор: Banjaluka.net