latinica  ћирилица
14/07/2017 |  19:32 ⇒ 20:39 | Аутор: РТРС

Пресушиле сузе мајке Невенке - сутра сахрана Миланка Лазаревића (ВИДЕО)

У Церовици код Станара сутра ће бити сахрањени посмртни остаци Миланка Лазаревића, који је убијен '95-те, у кампу муџахедина у Гостовићима код Завидовића.
Миленко Лазаревић - Фото: РТРС
Миленко ЛазаревићФото: РТРС

Као припадник Трећег батаљона Четврте озренске бригаде, нестао је током пада Возуће, када је спаљено 30 српских села и протјерано 1.920 српских породица.

Пресушиле су сузе мајке Невенке, која му се надала 22 године. Данас би, каже, имао 51 годину, вјероватно и породицу.

- Надала сам се да ће можда и бити жив негдје. Надала сам се... свашта ми је долазило у тим тренуцима, увијек сам имала неку наду наћи ће се можда, ето муж ми је и умро није пронашао, каже Невенка Лазаревић мајка погинулог борца ВРС Миленка Лазаревића.

Више од двије деценије трагања помијешало је осјећања и отворило никад зарасле ране и Миланковом брату Жарку. Каже, наслушао се прича, непровјерених информација. Једни су тврдили да је заробљен, други да је убијен. Тако годинама.

- Никада праву истину нећу сазнати. Можда ћу и ја умријети. Најтеже ми је падало кад идем у цркву да упалим свијећу, палиш за мртвог и за живог, нисам био свјестан да ли је жив или мртав - каже Жарко Лазаревић, брат погинулог борца ВРС Миленка Лазаревића.

- Вољела бих да се пронађе још оних којих нема, да свака мајка своје нађе, па макар у оваквом стању како сам ја нашла, па нека су и кости, шта ја могу, а да ли ће икао икада одговарати за то или неће - пита Невенка Лазаревић,

На подручју Станара још четири породице чекају вијести о судбини својих најмилијих. Нестали су у ратном вихору на озренском и возућком подручју, а проналажење тијела и идентификација трају годинама.

- С обзиром да је ДНК налаз узиман на вријеме и чак по два три пута, ми с правом можемо да кажемо да нисмо задовољни радом организација које се баве тим пословима, каже Миладинко Ковачевић предсједник Борачке организације општине Станари

Када је нестао, Миланко Лазаревић имао је 28 година. Могао је, кажу, да оде у иностранство, али је остао. Памтиће га и по томе што је, као нико у крају, свирао на виолини од које се, све до дана када је кренуо на Возућу, није одвајао.