Како је Владан Милојевић од Звезде направио песницу која удара по Европи? (ФОТО)

Његов долазак на клупу Црвене звезде није био праћен еуфоричним одијумом! Истина, није било ни потцјењивачких коментара, јер је иза себе оставио историјске резултате у Чукаричком и имао више него пристојну епизоду у грчком Паниониосу. Сви су гледали мирно на појаву Владана Милојевића, вјеровали да ће се само спустити у рударско окно, заврнути рукаве и радити. Да ради ударнички! Да ради спартански! И да на згаришту прошлогодишње распојасане екипе направи тријумфалну палату.Тренерски постулати Владана Милојевића савршено су одговарали тадашњем, врло сивом тренутку Црвене звезде. Фудбалски радохолик, како себе описује некадашњи либеро црвено-бијелих и бројних грчких клубова, буквално је удахнуо нови живот најтрофејнијем европском клубу!

Ту је Европа, ту су побједе против јачих и богатијих, ту су и веселе, спортске теме... Ту је тренутни успјех! Али набројане координате не представљају циљну равнину за Владана Милојевића. Током разговора за Моцарт Спорт као да је желио да остави утисак човјека који још није сложио свој идеални тренерски мозаик.

На похвале с друштвених мрежа одговарао је стереотипном, али тако истинитом тезом да у фудбалу не постоји минули рад. Желио је да говори о ситницама који успјех значе, детаљима, психологији као науци која му је помогла током епских битака у квалификацијама за Лигу Европе. Док је био загледан у тренерску таблу у сопственој канцеларији, није желио да себе ставља у први план...

"Морам да признам да ја генерално функционишем на другачији начин. Све што смо досад урадили прија и сатисфакција је за све оно што радите и чега се одричете. Није фраза, много је напорно. Сигурно људи немају свијест кроз шта ми пролазимо. И онда долазимо до тога да има другачијих коментара. Овдје се фудбал често гледа под емоцијама, навијачки... Ја сам другачији, када нешто урадим, направим малу анализу и ретроспективу и онда морам да се окренем новим обавезама. У фудбалу не постоје пролазна времена, мада је наше пролазно вријеме добро, без обзира на пораз у Крушевцу. На крају се подвлачи црта...", почео је причу Милојевић.

Постоји та фотографија, направљена послије меча с Краснодаром, на којој тренер Црвене звезде с раширеним рукама слави пролаз у Лигу Европе. Ријетко показује емоције, посебно у периоду када га сви тапшу по раменима. Чак је дјеловало да на европски успјех гледа као на нешто нормално.

"Нисам еуфоричан по природи. Ја нешто и не знам да се радујем. Немате у спорту времена за радост, то је комодитет за друга занимања. Овдје сте у једном тренутку генерал, у сљедећем не знате ништа. Зато је наше занимање занимљиво. Трудимо се и радимо да правимо што боље резултате. Генерација прије нас, историја клуба, намеће ти да будеш још бољи! И ја се трудим да будем бољи."

"Знао сам послије Флоријане да смо побиједили его"

Звездашка јавност му је већ прилјепила генералске еполете. Десило се то послије двоструког тријумфа над Спартом. Посебно јер нико није очекивао европски искорак овог љета. Имао је мало времена и несређен играчки кадар. Али Милојевић се "на кеца" присјетио кључног детаља љетњег похода током којег су ривали падали као снопље.

"Преломни тренутак је био онај када сам осјетио и видио да сам добио огромну количину енергије и позитиве у свлачионици. То је било пред двомеч с Иртишом. Видио сам шта се дешава у свлачионици. Играчи не треба међусобно да се воле, они су професионалци, имају различите стилове интересовања, облачења, живота... Али видио сам да је свако од њих свој его ставио у службу свлачионице оног тренутка када је ушао у њу. Тад сам схватио да можемо да направимо доста добрих ствари. Ми смо буквално били као шака, као прсти који су се скупили у јаку песницу. Била је то велика количина набоја и енергије... Гдје год сам радио, трудио сам се да то имам. То је важнија од свих прелазних рокова и појединачног квалитета."

Црвена звезда јесте круна његове досадашње каријере. Сасвим довољно да спознају да на њу не треба да гледа као на полигон за револуцију или еволуцију. Било је довољно да остане досљедан себи и-побиједи.

"Гдје год сам био и шта год да сам радио, функционисао сам на сличан начин: гледам, анализирам, заврнем рукаве и радим. Када вјерујете у себе и када људе у вашем окружењу убиједите да је све могуће онда је лакше све то остварити. Играче сам убиједио и кроз причу и кроз рад. Веома ми је битно да имам енергију у свлачионици, међусобни респект и поштовање. А то је у Црвеној звезди у овом тренутку на врло високом нивоу."

Уздах и онда есенција оног што је желио да каже:

"То није моја побједа, то је моја мисија од првог дана."

"Ја сам радохолик и прави тимски играч"

Тог раног љета 2017. године клупа Црвене звезде из набројаних разлога није била тако изазовна. Напротив. Могао је Милојевић да изгори у вулкану великих очекивања, да буде прогутан, али-није. Некако се чини да су га од елементарне непогоде лоших европских резултата спасле позитивне мисли.

"Добро је што нисам имао неко оптерећење, као ни тим. То може само да вас спута. Моја филозофија се заснива на раду и одговорности, да будете чисти према себи. Када причам о себи, причам о стручном штабу и играчима. То нам је једини начин да дођемо до нечега опипљивог. Али не видим разлог зашто бих се плашио клупе Црвене звезде. Желио сам, и даље желим, да нешто остане иза мене. Мени су битни детаљи у фудбалу, колике су моје могућности као тренера да нешто направим. Када сам се опредијелио да будем тренер Звезде сигурно сам имао неке амбиције. Када правите слику од пазла, довољно је да вам један комадић поквари слику. Поред играча, заслужни су и чланови мог стручног штаба. Цијело љето смо заједно с директорима Терзићем и Мркелом тражили позитивну енергију. Ја сам одмах ту иза њих, ако морам тако да се изразим."Тај рад на који се позива Владан Милојевић код њега не представља опште мјесто.

"Ја сам велики радохолик, живим за фудбал, све сам подредио овом клубу. Ја сам класичан тимски играч. Генерално, напредујем сваког дана. Вјерујем да у сваком тренутку могу нешто да научим. Нема граница у нашем спорту, фудбал је данас више од игре, озбиљан бизнис и наука. Ако нисте спремни да будете посвећени, онда не можете да напредујете. Мој дан као тренера је прилично дуг. Ако нисам у свлачионици и клубу, онда сам код куће на рачунару, читам неке књиге... Ако то не радите, немате шта да тражите. Имате много платформи које се баве анализом ваших утакмица. О сваком играчу добијате колико је километара претрчао, шта је радио."

"Не читам само фудбалску литературу. Можете да научите много из других спортова. Много сам посвећен и религији."

О фудбалу живота Савића, Стојковића и Срнића

Поред тога што је у досадашњем дијелу сезоне премашио очекивања, Владан Милојевић је успио у још нечему. Сви ће се сагласити да Вујадин Савић, Филип Стојковић и Славољуб Срнић играју фудбал живота.

"Ја овдје имам 25 фудбалера, они сви заслужују да играју. Имате 25 различитих карактера и 25 различитих људи. Моја дужност је да их сагледавам 24 сата дневно, да видим њихов профил и карактер. То сам рекао и њима. Лако ћу ја фудбалски да их измјерим, потребно је неколико утакмица. Тешко је доћи до психолошког момента данас. Играч ће дати максимум само ако има самопоуздање. Неко ту референцу има сам од себе, неко тражи савјете и причу... Они су емотивни људи, пролазе кроз свашта. Немојте да заборавите да није све ствар фудбала. Они имају породице, ту су утицаји ван свлачионице... Ја сам дужан да то ријешим."

Воли да говори о момцима с којима је дијелио добро и зло у омладинској школи Црвене звезде и с којима је освојио титулу у том тангу.

"Срнић и Жуле (Стојковић, прим. аут.) дјеца су која имају озбиљан квалитет. Правили су резултате у омладинској школи. Некада се деси да та дјеца морају да траже заобилазни пут. Појединци сазријевају касније. У животу ништа није случајно, тако није случај долазак Вујадина и Жулета овдје. Они воле Звезду и увијек су је вољели. То је врло битно. Али ја сам за то да се љубав показује само дјелима. Не гледам ствари једноставно, као Жуле Стојковић је имао лошу епизоду у Њемачкој. Не, некада се коцкице једноставно не сложе."

На васкрснуће домаћих играча накалемиле су се и одличне партије странаца. Габонац Гелор Канга и даље има бубице, али је рјешавао када је било најважније. Холанђанин Доналд игра боље него у првој сезони, Ле Талек је постао штопер из орбите. Сви они су током љета били на излазним вратима.

"Сви странци су добри момци, јаке личности. То је првенствено битно. Није им било лако послије прошле сезоне, па је услиједио долазак новог тренера... Они све знају, и шта се догађа и шта се пише. То је све утицало на њих. Али су професионалци. Сјели смо одмах, разговарали отворено и искрено. Увијек причам искрено с играчима, кажем им и кад мислим да треба нешто лоше да им кажем. Можда им неће бити право у том тренутку, али боље то него да правите компромисе. Странцима сам рекао да само буду професионалци. Ови момци што су дошли у клуб донијели су дозу енергије и повукли странце. Донијели су им жељу да остану у овом клубу. Драго ми је због тога. Веома поштујем договор. Они су донијели одлуку да остану."

"Доћи ће и криза..."

"Странци, домаћи и на крају успјешан прелазни рок. Толико успјешан да има оних који тврде да се више неће поновити. Скица Звездиног успјеха у Европи.

"Не постоји клуб на свијету који све погоди. Дешава се да неки играч не може да се пронађе, да нема хемије. И онда оде одавде и условно речено проигра. Имали смо такве примјере у прошлости. Некоме легне клуб, свлачионица, другарство. Деси се да се играчи подигну међусобно, или да се неки егоиста промјени. Промјени се као човјек, па се питамо како је то могуће. Тражили смо играче које познају менталитет земље и клуба, јер ово јесте специфично окружење. Био сам на Кипру и Грчкој, то јесте исти народ, али то су у суштини два свијета. Као што смо и ми Балканци по неким парамерима два свијета. Имамо доста заједничког, али... Домаћи играчи све другачије доживљавају."

Све дјелује идилично у овом тренутку, до те мјере како Владан Милојевић може да каже како је баш лијепо у овом тренутку бити-он. Али логично је да ће доћи до тешких тренутака.

"Доћи ће криза игре и резултата. Али ако имате здраву свлачионицу, немате чега да се плашите. Тренери живе за резултат. Када дође лош период, ништа нам не преостаје него да радимо као што треба."

Често навијачи Црвене звезде у Владану Милојевићу виде фудбалског Дејана Радоњића. Такво мишљење влада по друштвеним мрежама.

"Добро, прија ми то. Радимо ово због нас и навијача. Маракана је тешка сцена, играти пред таквим навијачима. Ништа нећу ново рећи, они су фасцинантни. Знао сам то док сам био мали. Некад се запитам да ли људи из иностранства долазе нас да гледају или да осјете ту атмосферу. Мој задатак је да они стално буду уз играче."

"Ја дефанзиван? Прије бих рекао да сам посвећен"

Не само због стајлинга Владан Милојевић одаје утисак човјека који је тренерски посао изучио у италијанском Коверчану. Тренерску таблу носи увијек са собом, тактичке замисли црта играчима и током меча.

"Доста се бавим ситницама, студиозан сам. Много пута се деси да ухватим себе како размишљам о фудбалу. Желим играчима да пренесем информације које могу да им олакшају посао. То је као у школи. Када знам да ми ученик зна све, онда он не треба да се плаши пред писмени задатак. Тада је самопоуздање на врхунцу! Играч мора да схвати задатке и зна против кога игра, какав је план утакмице, шта треба да ради. Мора да постоји план и да се то спроводи. Њима је лакше да функционишу на такав начин."

Поред љетошњег успјеха лична карта Владана Милојевића је дугогодишњи боравак у Чукаричком. И тамо је кренуо од нуле, али је снагом воље стигао до трофеја у Купу Србије. Скинули су му капу, али постојало је мишљење да је дефанзиван тренер.

"Не могу да се браним од таквих коментара! Шта уопште значи дефанзиван или офанзиван тренер? То је у савременом фудбалу-нестало. Ево, да вам поставим контра питање. Чукарички је био трећи на табели, имали смо шесторицу играча у тиму првенства, освојили смо Куп, дали смо брдо голова. Било је ту побједа од 4:0, па и 7:0. Ако је то показатељ да смо били дефанзивни, онда ОК."

Подизао је глас само приликом ове теме, о тим коментарима да је понекад превише наклоњен дефанзиви.

"Дакле, говоримо о савременом фудбалу. Нема више оног времена када је постојао један мајстор и њему је допуштено све. Код мене сви морају да играју одбрану, крила посебно. И сви морају да играју напад. То од нас захтјева модеран фудбал, али ми пратимо неко друго време. Делимо играче на мајсторе и водоноше. Знам да људи воле чаробњаке, али таквих нема много на свијету. Највише двојица."

"Поносан сам јер смо надиграли Ктаснодар, Спарту, Келн..."

"Спонтано је открио податак на који је најпоноснији.

"Изнијећу један детаљ, не бих волио да едукујемо некога, али волим да говоримо о чињеницама. Ми смо против Келна претрчали два километара више од ривала. Претрчали смо у оба полувремена исто, надтрчали смо Краснодар, а да не причамо о Спарти. Људи не могу да схвате да ривал некад игра ризично, мијења систем. Мало се овдје све гледа површно. Рецимо, Ле Талек и Бабић су у Њемачкој претрчали на нивоу везних играча. То је фасцинантно и нестварно. Ви таквим клубовима, из јаких лига, морате да парирате трчањем. Ако те не урадите, немате шта да тражите."

И још мало о ускостручним стварима.

"Играчи су добили захтјеве шта треба да раде. Добар напад долази из добре одбране. То ћете да видите у свим спортовима. Ако играте 'стратего', не идете одмах да нападате. Гледате да се сачувате, па да ударите гдје можете. За мене је фудбал 'стратего'. Десет играча, различити системи, имате ривала. Много комбинација. Када одем у друге клубове да разговарам с другим тренерима, видим да имају другачије погледе него овдје. Био са, код Пиолија, па у Ред Бул Салзбургу, Болоњи, Фјорентини, Роми... Ту можете да научите много тога."

За Милојевића је добро што се он и тим који води ове јесени суочавају са нечим новим. Паклени ритам утакмица за њега представља чист добитак.

"Мени је битно да Звезда послије толико година навикава играче да играју у европском ритму. Они морају да тога буду свјесни. Имамо путовања, па били сте с нама у Павлодару, знате колико је било напорно... Ту је психички набој, психа, па опет путовања. Они морају да живе с тим. Имате играче који су ментално спремни да то издрже. Мисли су чудна ствар. Ако себи у глави кажете да то не можете онда вам ништа не помаже. Ако се оптимисти онда идете преко прага бола. Не одустајете. Звезда је направила тај клик и сваке године мора да буде у оваквом режиму. У Лиги Европе или Лиги шампиона."

"Волим дисциплину, не волим безобразлук!"

Још једна ствар се лијепи за Владана Милојевића као смрт љепак. Кажу упућени да воли војничку дисциплину и да су поједини играчи Чукаричког жељели да му због тога што прије виде леђа.

"Увијек инсистирам на дисциплини, ја волим дисциплину. То је нешто основно. Замислите да имате једну анархичну екипу, групу играча која се не поштује. Како бисмо ми направили резултат? Постоје ствари о којима не дискутујем. Постоје правила на терену и у свлачионици. Имао сам примјер на који сам посебно поносан. Били смо у Словенији на припремама и послије тога сам добио похвалу од једне чистачице у хотелу. Рекла ми је да није видјела нормалнију и васпитанију групу."

Објаснио је и зашто инсистира на дисциплини.

"Играчи ће сутра морати да имају дисциплину, да можда буду тренери. Имаће породицу, бринуће се о њој. Не волим безобразлук и некултуру. Култура је да се некоме јавиш када касниш. Ако неко намјерно закасни то је онда непоштовање групе и свлачионице саиграча..."

Владан Милојевић је имао природан тренерски пут. Преко омладинске школе Звезде и Јавора испливао је на површину.

"Веома сам срећан, нисам се оптерећивао да треба да будем неко и нешто. Волим ово да радим и увијек сам уживао. И када сам радио са Звездиним клинцима, уживао сам у њиховом одрастању. То вам је тренерско одрастање. Тренирао сам дјецу од 15 година, а не знам ништа о томе. Узимао сам књиге од супруге да видим шта се дешава са дјецом у том раздобљу. Морао сам да их упознам као личности. Нису сви исти."

"Када видим Владана Милојевића у свлачионици, онда-дивљам"!

Питање је било једноставно: да ли би Владан Милојевић играч био у стартној постави екипе коју води Владан Милојевић као тренер?

"Играч Владан Милојевић код мене не би играо сигурно! Нема шансе! Другачије сам све замишљао. Не говорим о фудбалским квалитетима, али као играч сам имао другачију перцепцију. Нисам замишљао фудбал као посао, бити фудбалер значи имати страст. Размишљао сам по принципу-одиграо сам утакмицу, шта сад поново да играм. Када видим у некоме тог Владана Милојевића у свлачионици, онда дивљам. Играчи морају на фудбал увијек да гледају као примарну ствар. Од тога ће издржавати породице. Знам да им је психолошки тешко, да носе иза себе јавност. Вјероватно имају понекад и кошмаре у глави. Мој задатак је да им помогнем."

Тешко да Владана Милојевића можете да опишете као стандардног фудбалског радника. Прије ћете га замислити с књигом у руци, него у потрази за јефтином забавом.

"Нисам ја неко ко излази. Ријетко ћете ме видјети негдје послије седам или осам сати увече. Имам пријатеље ван фудбала, имам мало времена за спортску породицу. Супруга и ћерка ми се баве препонским јахањем, син ми игра у Чукаричком. Волим да прошетам, трчим по Кошутњаку. Не пијем, не волим да излазим."

Просто, он је један од оних срећника који ужива у послу којим се бави.

"Могао сам да будем тренер, менаџер или спортски радник. Волим да сам на терену и да сам с младим људима. Испуњава ме све то. Осјећам се понекад као редитељ, покушавам да исправим грешке. У фудбалу не постоји копи-пејст, не постоји одмор. Нисте на одмору ни послије сезоне. Волим то, волим тај терен. Одувијек сам желио да будем тренер. Волим фудбал."

"Страх од Арсенала? Не!"

Волио га је и као играч, мада је утисак да је могао и више и боље. Афирмисао се у Грчкој, далеко од матичне Звезде.

"Срећан сам што су ми се десиле неке друге ствари у Грчкој. Приватни живот ме је направио јачим. Када сам отишао у Грчку, биле су овдје луде године. Имао сам среће што сам отишао тамо, остао доле и добио њихово држављанство. Вратио сам 2004. године. Живио сам у једној од најљепших европских земаља."

А гдје Милојевић себе види у будућности?

"Не планирам велику будућност, дајем максимум увијек. У овом тренутку не размишљам дугорочно. Само треба вјеровати и бити чист пред собом.

"Ускоро Звезду очекују два везана меча с Арсеналом у Лиги Европе. Одавно се црвено-бијели нису сусрели с тако великим ривалом, па је логично што се многи питају хоће ли се уплашити премијерлигашких асова...

"Не! Страх осјећате само када сте несигурни, када не вјерујете у себе. Играћемо храбро и нема чега да се плашимо. Биће присутан адреналински страх који нестаје оног тренутка када утакмица почне."

Извор: Моцарт Спорт