У петак 103 године од завршетка Колубарске битке
Колубарска битка вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дужем од 200 километара, и то је највећа битка коју је српска војска водила у Првом свјетском рату, која је постала једна изузетна лекција из историје, борбе, вјере и одлучности.
Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну противофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.
Значај битке огледа се у томе што Аустро-Угарска није успјела да уништи Краљевину Србију, па су зато Централне силе морале да се боре на три фронта.
Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучује да предузме нови напад и коначно уништи српску војску и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.
У Српској војсци лоше стање осим исцрпљене војске, великог броја рањеника отежавали су и честа дезертерства војника који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бјежали од аустроугарских злочина и насиља.
Уочи саме битке српска врховна команда одлучила је да рањеног Петра Бојовића замијени Живојин Мишић, генерал поријеклом из ваљевског краја.
Једино што је тих ратних дана ишло на руке српској војсци да их заштити од аустроугарске армије били су лоше вријеме и тежак терен, који су успоравали напредовање непријатеља.
Битка је почела 16. новембра, када је српска војска успјела да задржи све положаје и одбије налет аустроугарске армије, али је морала да се повуче.
Живојин Мишић, упркос томе што је ситуација била крајње очајна, доноси одлуку која ће касније се учити на свим војним академијама свијета.
Мишић одлучује да одбије наређење команде да не одступа ни педља како не би угрозио положаје остале двије армије. Он своју Прву армију повлачи 20 километара у дубину позадине.
Врховну команду опасно је разљутиио тај маневар Мишића, али им је он саопштио да је једини начин да сачува и опорави своје снаге и да ће Београд, ако буде освојен, поново ослободити. А ако остане на положајима које му је одредила Врховна команда, поручио је, да ће он и његовај војска бити уништени.
Српске јединице су због тога 30. новембра напустиле Београд, а Аустроугари су тријумфално ушли у небрањен град наредног дана. Побједничка парада одржана је у њему 3. децембра.
Војници Живојина Мишића су се у међувремену одморили, а стигла им је и муниција за топове. На његов приједлог, дан аустроугарске параде у Београду изабран је за почетак напада, па је 3. децембра Врховна команда покренула свеопшту офанзиву.
Мишићева Прва армија напредовала је брже и полетније од других, пробијајући аустроугарске линије одбране. Неумољиво су напредовале и у Београд су ушле 15. децембра. Разбијена Поћорекова војска побјегла је преко Дрине, Саве и Дунава.
Српска Врховна команда је 16. децембра објавила: "На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника".
Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је Оскар Поћорек смијењен с мјеста главнокомандујућег Балканске војске и јавно осрамоћен у Бечу.
Побједом српске војске у Колубарској бици Аустроугарска није успјела да порази Краљевину Србију, па су Централне силе и током 1915. биле приморане да се боре на три фронта - Западном, Руском и Балканском.
Извор: СРНА