latinica  ћирилица
07/02/2018 |  11:24 | Аутор: РТРС

Благојевић: Тајновитост (не)уставне олигархије

Прије неколико дана усвојен је Закон о Правобранилаштву Републике Српске, а објављен је у Службеном гласнику, број 7. Из објављеног текста јасно произлази да је закон усвојила Заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа Републике Српске, што је апсурд на који се не смије ћутати, пише у ауторском тексту за РТРС "Тајновитост (не)уставне олигархије" професор Милан Благојевић.
Милан Благојевић - Фото: РТРС
Милан БлагојевићФото: РТРС

Текст преносимо у цијелости:

За који дан навршиће се двије године како је предсједник Републике Српске својевремено одбио да потпише текст Закона о полицији и унутрашњим пословима Републике Српске. Учинио је то због тога што му је српска парламентарна опозиција тада основано указала на неодрживост одредбе према којој би структура полицијских службеника у Министарству унутрашњих послова Републике Српске требала да одражава националну структуру становништва не према актуелном попису становништва у Српској, него према попису становништва БиХ из 1991. године.

Некако у сјени свега тога промакла је чињеница да такав закон у коначном није усвојен од стране парламента, већ од малог круга појединаца (њих десет) који се назива Заједничком комисијом Народне скупштине и Вијећа народа Републике Српске.

Због тога сам својевремено указао, што морам учинити и сада, на апсурд који лежи у оваквом начину доношења закона. Наиме, такво поступање је најприје недемократско, јер се ради о усвајању закона од стране неколицине људи. Све то је посљедица неуставног понашања високог представника (Волфганга Петрича) који је својом наметнутом одлуком из јануара 2001. године положио темеље неуставности о којој говорим и овај пут. Петрич је тада неуставно увео тзв. уставне комисије које су биле нуклеус не само данашњег Вијећа народа Републике Српске него и поменуте Заједничке комисије као својеврсне неуставне олигархије. Затим је Народна скупштина Републике Српске под штапом високог представника формално усвојила амандман LXXXII на Устав Републике Српске који је морала доставити високом представнику, уз писмо од 18. априла 2002. године, да би, тек пошто се високи представник сложио са њим, тај амандман могао бити објављен у Службеном гласнику Републике Српске и тиме ступити на снагу.

Све ово је учињено у поступку спровођења одлуке Уставног суда БиХ о тзв. конститутивности народа. За ту одлуку ми је недавно једно добро обавијештено лице које је неколико година радило као службеник Канцеларије високог представника, а чије име из разумљивих разлога не желим открити, рекло да је написана у Канцеларији високог представника. Због тога не чуди што се убрзо по њеном формалном доношењу од стране Уставног суда БиХ високи представник дао одмах на посао наметања "рјешења" у виду данашњег Вијећа народа Републике Српске и Заједничке комисије.

Да апсурд буде већи, у тексту важећег Устава Републике Српске прописано је да се уставно уређење Српске темељи на подјели власти (члан 5. Устава) те да законодавну власт у Републици врше Народна скупштина и Вијеће народа (члан 69. Устава). Како видимо, нема у овим уставним одредбама, као што и не треба бити, никакве заједничке комисије која би било како могла вршити законодавну власт. Међутим, одмах затим у истом 69. члану Устава прописано је и да ако се Народна скупштина и Вијеће народа Републике Српске не могу усагласити о тексту било ког закона, формира се Заједничка комисија (оних десет "величанствених"- по пет из Народне скупштине и Вијећа народа). Она усаглашава текст закона и ако се ових десет "величанствених" договоре и усагласе текст закона, закон се сматра усвојеним.

Дакле, домаћи уставотворац је најприје прописао (како једино и треба бити прописано) да парламент Републике Српске као колективно тијело усваја све законе, али је одмах затим рекао и да то "пуј пике" не важи ако наступи ситуација о којој сам претходно говорио.

На све ово сам поново осјетио потребу да укажем због чињенице да је прије неколико дана усвојен Закон о Правобранилаштву Републике Српске. Закон је објављен у Службеном гласнику Републике Српске, број 7 од 25. јануара 2018. године. Из објављеног текста јасно произлази да је закон усвојила Заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа Републике Српске, што је апсурд на који се не смије ћутати.

У тексту објављеном у поменутом броју Службеног гласника Републике Српске стоји да је Заједничка комисија на сједници одржаној 18. јануара 2018. године усвојила амандман на Закон о Правобранилаштву Републике Српске, али се не може утврдити о чему је конкретно ријеч, тако да се ради о својеврсној тајновитости ове (не)уставне олигархије. На основу објављеног текста поменутог закона можемо само нагађати да се ради о члану 35, којим је десет "величанствених" прописало да се приликом избора правобраниоца Републике Српске, његових замјеника и осталих запослених у Правобранилаштву Републике Српске, води рачуна о пропорционалној заступљености конститутивних народа и осталих.

Но "величанствени" су "заборавили" да у овом свом закону кажу како се, боље рећи у односу на шта се, има рачунати пропорционалност, јер овако како су они рекли може се тумачити (сасвим легитимно и правно исправно) да се ради не само о пропорционалности у односу на посљедњи попис становништва у Републици Српској него и о пропорционалности према попису становништва БиХ из 1991. године. Кажем ово због тога што Устав Републике Српске има одредбу према којој ће конститутивни народи и група Осталих бити пропорционално заступљени у јавним институцијама у Републици Српској и да ће се та пропорционалност базирати на попису из 1991. године, док се Анекс 7. Дејтонског споразума у потпуности не проведе, али је Уставом Српске пропуштено да се каже (а требало је рећи) кад ће се тај анекс сматрати проведеним и ко је тај ко ће то рећи.

С обзиром на све претходно изнесене разлоге, не могу се ни овај пут отети утиску како се ради о апсурдима својственим само нама, на шта се неће (и не може) наићи у државама са демократском политичком традицијом и правном културом. Због тога са оваквим квазиуставним понашањем треба одмах престати, а у поступку доношења новог Устава Републике Српске о чему се прича, наведени апсурд, да десет особа а не парламент доноси закон, треба послати на сметљиште историје, гдје му је и мјесто.