МУЗЕЈ ВУКА И ДОСИТЕЈА - Историјат описмењавања Срба (ВИДЕО)
„Музеј Вука и Доситеја по архитектури припада турско-балканском типу и једна је од ријетких спратних зграда у Београду из тог периода. У њој је једно вријеме дјеловала и Велика школа Доситеја Обрадовића, такозвани Доситејев лицеј, у којој је он био један од учитеља и оснивача, а Вук Караџић је био ђак, један од ђака прве генерације – то је управо та тачка, то мјесто састајања зашто је управо ова зграда Музеј Вука и Доситеја.“, појашњава музејски савјетник Елиана Гавриловић.
Вукова збирка оформљена је још крајем 19. вијека и у њој се чувају лични и породични предмети Вука Караџића, портрети и умјетничка заоставштина, прва издања његових књига и бројна архивска грађа. За разлику од Вукове заоставштине, личних предмета Доситеја Обрадовића нема, јер су уништени у пожару 1813. године.
„Доситејева збирка је скромна, ми немамо сачуваних његових личних предмета, ту су само прва издања његових књига, нешто мало сачуваних писама и портрета које су радили његови савременици, или каснији умјетници. Вукова збирка је много садржајнија и богатија, захваљујући томе што је Мина, Вукова кћерка, сву заоставштину предала на чување тадашњем Народном музеју, 1897. године.“, каже наша сагворница.
Музеј Вука и Доситеја недавно је обиљежио свој дан, када су се пред публиком нашли предмети који се ријетко излажу. Музејски савјетник Елиана Гавриловић објашњава да је 2018. година, година којом се обиљежава 200 година од издања првог „Српског рјечника“ Вука Караџића, који је преведен њемачким и латинским ријечима:
"Он се налази на сталној поставци, али смо га ми сад мало издвојили овдје у овој витрини, и поред њега изложили смо и друго издање Вуковог рјечника из 1852. године, које има готово 20.000 ријечи више, значи 47.200 и нешто ријечи у односу на прво издање, а оно по чему је он карактеристичан и уникатан је што се на маргинама налазе ријечи, додаци, коментари исписани Вуковим рукописом , дакле, он је лично уносио своје коментаре, припремајући треће издање Рјечника, које за живота није урадио. "
Гавриловићева напомиње да је Вук зарана уочио тај недостатак апсолутног непознавања српскога језика у тадашњој Европи и подсјећа шта је све урадио на припреми „Пјеснарице“ и „Писменице“ као прве српске граматике, које су изашле још четири године раније, 1814. године:
"У Шишатовцу је он провео један период, мислим да се ради о 1815. години, са Лукијаном Мушицким, и тада се родила та идеја о припреми Рјечника, који ће бити преведен на латински и њемачки језик, наставио је тај рад и у Бечу са Јернејем Копитарем, који га је бодрио и храбрио кад год је Вук западао наравно у неке стваралачке кризе. Рјечник је могао да изађе већ и 1816. средстава није тада било, али је Вук имао и доста неистомишљеника који су се противили том његовом раду. Датум предговора у самом Рјечнику је 10. октобар 1818. године. Штампан је у штампарији јерменског манастира који је тада имао ћирилична слова, како би могао да буде представљен на прави начин.“
Пред публиком се нашао и мало познат портрет Вука Караџића, који је у Бечу насликао Димитрије Лакатари. Портрет, који се у Народном музеју чува од 1860. године, доноси другачији умјетнички сенезибилитет у односу на друге портрете, по којима обично памтимо Вуков лик јер приказује Вука у његовим средњим годинама, значи – не са фесом и са брковима по којим га сви знамо. Портрет је урађен 1832. године – Вук је тада био у средњим годинама, имао је 45 година.
"Ми на поставци овдје имамо младога Вука и ово је сада прилика да придодамо цијелој овој поставци управо тај његов изглед у средњим годинама. Поред тога изложили смо пар предмета, претпостављам с његовог радног стола – то су кутијица за визиткарте, затим клијешта за хартију, тако један мали украс, да мало људима приближимо Вука као особу.“, каже Елиана Гавриловић, музејска савјетница у Музеју Вука и Доситеја у Београду.
Музеј највише посјећују основци и средњошколци из свих дијелова Србије, као и студенти српског језика и славистике из цијелог свијета. Све више долазе и страни туристи, који овдје могу сазнати нешто више о српској култури, али и уживати у амбијенталној цјелини која доноси дух дочараног 19. вијека.