latinica  ћирилица
23/04/2018 |  12:45 ⇒ 14:39 | Аутор: РТРС

Лела Вуковић - медицинска сестра и сликарка

Лела Вуковић, медицинска сестра из Требиња, слободно вријеме, посљедње двије године нарочито, проводи сликајући. Живот је одвео на неку другу страну, па је упис на Академију ликовних умјетности и данас остао тиха патња Вуковићеве.

Већ у основној школи, Лела Вуковић се истицала међу својим вршњацима у цртању, одлазила на такмичења, освајала награде. Први цртеж, који у Лелином срцу има посебну емоцију, настао је у Сарајеву, гдје је засновала породицу, али рат је уништио многе снове.

"У Сарајеву није било често ни струје ни воде, ја сам једном узела папир и нацртала свог мужа, који је погинуо у рату. Та слика и данас живи, на једном обичном папиру. Мој правац је реализам, прво сам сликала портрете, то је, знате, ипак комерцијално и људи то наручују, па сам тако отворила и своју Фејсбук страницу, гдје су људи могли да виде шта ја радим", прича Лела.

Доласком у Требиње, Лела је одмах примијетила мотиве који деценијама привлаче сликаре овом граду. Врло брзо савладала је све технике у сликарству, па се данас у њеној колекцији могу наћи портрети, цртежи, уље на платну, пастели, акрили.

Све своје емоције, ова сликарка преноси на платно. Расположење је кључни фактор, да ли ће у атеље уопште ући и сликати тог дана.

"Кажу да се умјетност користи као терапија, али код мене то није случај, ја када сам расположена, срећна и позитивна, највише волим да сликам тада, јер своје емоције преносим на платно", додаје она.

Зато сама себи забрањује да уђе у атеље, ако је нерасположена и тужна. Из сваке њене слике извиру љубав и оптимизам. Подршка кћерке јој највише значи.

Лела Вуковић ради као медицинска сестра у Хитној служби и није баш уобичајено да неко шприцеве, завоје и фластере код куће замијени четкицама, бојама и кистовима. Послије напорног и стресног дана, сликарство је за њу, открива нам Лела, нека врста анти-стрес терапије.

Лела се сликарством интензивно бави двије године. Сматра да може још много тога да понуди, али више није, признаје, несигурна као на почетку.

Жеље су ипак једно, свјесна је, а могућности сасвим друго.

Лела би највише вољела, каже, да пензионерске дане посвети сликарству и својим радовима, остави неки траг иза себе. Жели да машта, ствара и ужива у свом раду, а ми јој желимо да баш тако и буде!