РТРС у Грахову - мјесту које се још није опоравило од "Олује", посљедице погрома још видљиве

Пети август је подсјећање и со на никад зарасле ране Грахова. У данима “Олује” у овом мјесту на западу БиХ, срушен је готово сваки објекат, а из њега је са својих огњишта протјерано око 8.000 мјештана.

У избјегличким колонама тада је била и група људи коју смо затекли пред рушевином некадашње Граховачке гимназије. Обиљежавајући 50 година матуре, евоцирали су успомене. Баш та генерација дала је и посљедњег директора некада славне Гимназије, Пану Мандића, који је из “Олује” спасао велики дио свједочанстава.

Мандић прича да када је давне 1985. године постао директор школе, било је 482 ученика, а ратне 1995. тек 274, што довољно говори, како каже, да су људи предосјећали шта ће се десити и да су селили полако из Грахова.

"Скоро да сам запамтио гдје је ко сједио у клупи. И сад када их упоредим онда када су имали 18-19 година и сада када су већ у трећем добу као ја, онда ми је прва асоцијација радост кад их видим да су успјели у животу и поред света што се дешавало Грахову", каже Стеван Радивојиша, разредни старјешина и професор у пензији.

А Грахово је, у односу на своју величину преживјело и превише. У некада, захваљујући ресурсима, развијеној општини с великим производним погодина, према попису из 1991. живјело је 8.300 становника. Данас, готово сваки трећи више није ту. Колико се мало Срба након “Олује” вратило у родни крај, показује и примјер Стаке Арежине, која је једина у свом разреду повратник. Живот некада и живот сада, каже, не може да се упореди.

"Ко има опет мало бољу пензију некако ће проћи, ови што раде нешто ће некако зарадити, али иначе, нема ту живота, не може се упоредити никако", истиче Стака Арежина.

Они који су отишли, Грахово нису заборавили. Бар тако показују они чија је нова адреса у Београду. Након година избјеглиштва из нове матице подршком најмлађима настоје помоћи свима. У симболу Грахова, разрушеном Дому културе “Гаврило Принцип”, организовали су пригодан културно-умјетнички програм поводом завршетка седмодневне школе српског језика.

"Овим програмом симболично смо ипак ставили до знања српском народу да овдје постоји рађање, да постоје дјеца која су једне невине душе, којима треба пружити подршку и дати шансу", истиче Бранко Триван, предјсеник Удружења Граховљана и пријатеља Босанског Грахова Београд.

А најмлађи и јесу најважнији. Знајући то, хвали се начелник Грахова Душко Радун, општина је у сврху стимулације за око 100 основаца и 30-ак средњошколаца одлучила да плати све излете и екскурзије. Уз то, умањен је и дуг од преко три милиона марака, пећи у циглани коначно раде, а и сва домаћинства имају воду. Уз пројекте у плану, најважније је омогућавање повратка.

"Људи би се вратили, јер је овдје живот доста јефтинији ако имате посао. Међутим, нико се није бавио запошљавањем у јавна предузећа, иако је то политичко питање", истиче Радун.

Упркос оптимизму локалних власти, родно мјесто Гаврила Принципа, чињеница је, спада у ред изразито неразвијених. Велики контраст у односу на пријератне године, ако је судити по интересовању, Федералне власти немају намјеру да исправе, као ни кантоналне. Зато је, једина тачка у коју је поглед Граховљана усмјерен, уз Владу Србије која средствима помаже, Влада Републике Српске, од које помоћ с правом очекују.