latinica  ћирилица
14/08/2018 |  07:57 ⇒ 08:03 | Аутор: РТРС

Видојковић: Опозиција недорасла историјском времену

Недолазак представника странака које чине тзв. Савез за промјене, на позив предсједника Републике Српске Милорада Додика на консултације пред засједањем Народне Скупштине Српске у вези са Извјештајем Владе Републике Српске о догађајима у и око Сребренице из 2004. године, је израз незрелости Савеза за промјене и његових челинка, каже у свом тексту Дарио Видојковић, доктор историјских наука.
Дарио Видојковић - Фото: Глас Српске
Дарио ВидојковићФото: Глас Српске

Текст преносимо у цијелости:

Тим прије, што су у тај савез укључене поједине странке и људи, који су у вријеме сачињавања тог извјештаја били на власти у Републици Српској. Сам Извјештај, према свом садржају, је уствари, био од самог почетка споран, узимајући у обзир и околности под којима је настао.

Наиме, тадашњи високи представник Педи Ешдаун, освједочени британски србомрзац, је у више наврата вршио притисак на тадашњу владу и високе представнике да се Извјештај донесе.

У самом Извјештају Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. се то и каже када се говори да су "почетне тешкоће у раду Комисије превазиђене након интервенција високог представника", а потом се у том извјештају каже да је високи представник "захтијевао брзо окончање истраге и концентрацију рада Комисије на откривању локација посмртних остатака и утврђивање спискова лица која се воде као нестала".

Само то већ јасно говори о уплитању у, и давању смјерница рада дотичне комисије. Али, Извјештај Комисије из 2004. године је споран и из више других разлога.

Предсједник Милорад Додик је са пуним правом скренуо пажњу на чињеницу да се Извјештај Комисије односи искључиво на догађаје из периода од 10. до 19. јула 1995., притом не узимајући у обзир шири контекст догађаја у и око Сребренице и њених еволуција све до јула 1995. године.

Извјештај Комисије занемарује тако како је уопште дошло до сукоба у Сребреници у прољећу, односно у мају 1992. године, не осврће се на формирање 28. дивизије ткз. Армије БиХ и на њено командовање под Насером Орићем, као и на потоња офанзивна дејства тих јединица до прољећа 1993. године, када је Запад, да би спријечио српске снаге Војске Републике Српске у контраофанзиви да разбије те снаге и заузме Сребреницу, прогласио исту, као и Жепу и Горажде, затим и Бихаћ заштићеним зонама УН.

Према томе, те енклаве су требале бити демилитаризоване, што се на терену никад није десило, а муслимани су и даље изводили офанзивна дејства и диверзантско-терористичке нападе како на српске положаје тако и на српске вароши, градове и села, у чему су страдала укупно око 3.500 Срба, припадника ВРС, али и жене, дјеца и старци, махом убијеним на најсвирепије начине - ритуалним клањем или живим спаљивањем (нешто што ће касније спроводити припадници злогласне Исламске државе!).

Напад на Кравицу на Божић 1993. године, на Факовиће, Ратковиће, на Скелане, Милиће, Братунац, Зворник и друга мјеста, се тако у том извјештају Комисије уопште не помињу, баш по вољи Ешдауна и политичког Сарајева. Напротив, у Ивјештају Комисије у добром дјелу су преузети пасуси из пресуде Хашког трибунала генералу ВРС Радиславу Крстићу, који је осуђен за геноцид, а тиме се имплицитно и у том извјештају Комисије признаје да је у Сребреници почињен геноцид, иако се то тако изричито не каже.

Али, само преузимање и прихватање те пресуде јасно говори за себе! Такође, у Извјештају Комисије из 2004. се говори о "нападу" ВРС на Сребреницу, не стављајући операцију "Криваја 95" тиме у њен прави контекст, што и не чуди сувише пошто је уопште изузет контекст и специфичност Сребреничког ратишта.

 Али, што је такође занимљиво уочити, иако се Извјештај Комисије врло слободно, до границе плагијата, служи пасусима о хуманитарној ситуацији у Сребреници односно у Поточарима, или о збјегу колоне муслимана према Тузли, док наводи одговорне јединице на српској страни за стријељање, не спомиње и улогу Десетог диверзантског вода о коме се ипак у пресуди генералу Крстићу може нешто и прочитати!

Али, зато се наводи одговорност Дринског Корпуса ВРС или се па, прилично паушално, говори о "српским снагама", чиме се генерализује одговорност и кривица ВРС за злочин у Сребреници, а што опет мора да погодује једино муслиманској страни и њиховим западним менторима, да се искључиво једна, то јест српска страна окриви за геноцид током грађанског рата у бившој БиХ, како би се оправдала каснија брутална интервенција НАТО снага против Републике Српске.

Да се још једном појасни, у Сребреници јесте се догодио ратни злочин, у виду масовног стрељања ратних заробљеника, за шта постоје неспорни докази, а што је и предсједник Додик истакао.

Када се тражи повлачење односно исправка Извјештаја Комисије Владе Српске из 2004. године, не ради се о томе да се те чињенице негирају. Али, ради се о потпуно оправданом захтјеву да се, када се већ истражују догађаји у и око Сребренице, у та истраживања, како би се сагледала пуна и права истина, морају укључити сва дешавања од 1992. до 1995. године, као и страдање српског народа у наведеном временском периоду.

Учешће односно одговорност појединих јединица и личности се мора додатно расвјетлити, на објема странама. Мора се и поставити питање како и зашто није дошло до предвиђене демилитаризације Сребренице, чиме би ратна дејства у тој регији смјеста престала, а многи животи били поштеђени на свим странама.

И исто тако питати зашто и како је било могуће формирање 28. Дивизије тзв. Армије БиХ, и њено наоружавање. Споран у цијелој причи је и број несталих, односно спискови са различитим бројкама несталих, али морају се у нови извјештај унијети и неке нове чињенице, до које се дошло временом. Тако је уочљив различит податак о броју убијених у разним пресудама Хашког трибунала, што само по себи отвара нова питања у том правцу.

Потом остаје врло упитно и невиђено да рецимо Дражен Ердемовић, који је признао учешће у погубљењу више од 1.000 заробљеника на крају добије за тај гнусни чин само пет година казне, наспрам 40 година за првог предсједника Српске Радована Карачића, који никог током рата лично није убио.

И сами искази Ердемовића, "крунског свједока" Хашког трибулана, садрже доста других отворених питања. А можда најважнији детаљ је изјава помоћника хашког судије Орија у предмету против генерала Ратка Младића, Јонаса Нилсена, да Хашки трибунал уствари и није имао ниједан доказ за геноцид у Сребреници и тиме и за кривицу генерала Младића.

То су све околности и чињенице од којих се неке нису могле раније сазнати, пошто још нису биле донесене одређене пресуде, примјера ради. Уједно је то и један одговор на питање челника из редова опозиције зашто се тек сада поставља питање повлачења тог извјештаја Комисије из 2004. године.

Али, сабирајући све ово горе речено, поново се мора закључити да је више него оправдана иницијатива предсједника Српске Милорада Додика за повлачење и састављање новог, допуњеног и тиме потпунијег извјештаја о догађајима у и око Сребренице. Јер, само један такав нови извјештај ће моћи да допринесе правом сагледавању те трагедије и свих злочина који су се у и око Сребренице десиле, и што треба да доведе најзад и до искреног помирења на обе стране, а не до једностраног оптуживања само српске стране за геноцид, чиме се уствари атакује на саму Српску.

Овакав извјештај се већ у више наврата користио у манипулативном смислу против српске стране и Републике Српске, и као такав представља тешко бреме за будуће генерације српског народа са несагледивим посљедицама.

Једна одговорна и државотворна политика, која ће се издићи над дневнополитичке потребе и уске партијске интересе, мора дакле имати за циљ да се такве посљедице од Српске и српског народа уклоне, а иницијатива предсједника Додика управо то значи. Тако да је, и са политичког али и са историјског становишта, више него чудан недолазак представника опозиције на заказане конзултације са предсједником Српске.

Намеће се питање, шта уопште представља једна таква опозиција, односно за шта се залаже. Тзв. Савез за промјене изгледа, тако испада, да себе дефинише опозицијом искључиво бити против свега што долази од Милорада Додика, без обзира шта он говорио или радио.

А тиме једино погодују политичком Сарајеву и његовим западним менторима у њиховој непрекидној жељи ка коначном укидању Српске и стварањем унитарне БиХ, у којој ће муслимани доминирати над осталим народима!

У најмању руку, једна таква политика челника Савеза за промјене је крајње наивна, а сигурно малициозна и израз политичке незрелости, чиме само изражавају да су потпуно недорасли овом историјском задатку и тренутку у борби против злих намјера да се српски народ трајно жигује као геноцидан народ.

Неодговорна је и према српским жртвама страдалим у и око Сребренице. Тим прије је такав став циничнији када се узме у обзир да су управо људи и партије из тог савеза учествовали у писању и доношењу тог извјештаја Комисије Владе Српске у 2004. години.

Сада им је била пружена шанса за поправни испит, на коме су међутим поново пали, овог пута можда трајно.