Зашто су фабрике оружја у БиХ у рукама Бошњака?

Намјенска индустрија у Босни и Херцеговини предмет је разматрања и дискусија још од априла прошле године, када је тадашњи бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић дао своју прву ратнохушкачку изјаву у 2018. години. Прву, јер су послије ње услиједиле нове. Тада је Изетбеговић поменуо да БиХ треба да заокружи производњу оружја не само за продају на страним тржиштима, већ и за "не дај боже".

Одмах потом услиједиле су информације коме фабрике оружја у БиХ, концентрисане у средњој Босни, највише продају оружје. Испоставило се да највише наруџбина стиже из Саудијске Арабије.

Услиједиле су информације о планском наоружавању паравојних формација Изетбеговићеве СДА, као и откриће складишта оружја код џамије у селу Матузићи код Добоја.

Ратом су пријетили и бошњачки ратни команданти, попут Насера Орића и Атифа Дудаковића, а година ратнохушкачких изјава окончана је Изетбеговићевом изјавом у Зеници, на прослави годишњице оснивања 7. муслиманске бригаде одговорне за низ ратних злочина, да БиХ мора да се наоружава како не би постала лак плијен својим сусједима, Србији и Хрватској.

Оно што је проблем у свему, јесте непостојање повјерења и контроле намјенске индустрије, која је својим већим дијелом смјештена у регионе у којима готово апсолутну већину чине Бошњаци.

Приједлог из Бањалуке о формирању комисије коју би чинили чланови влада Републике Српске и ФБиХ, а која би извршила контролу производње оружја у фабрикама намјенске индустрије у БиХ, у Сарајеву је наишао на неодобравање.

Када се погледају подаци, испада да се фабрике које производе муницију, пјешадијско наоружање, минобацачка и противоклопна оруђа, експлозивне материје, балистичка заштитна средства, оптичка помагала, комплетну војну опрему, па чак и артиљеријско-ракетна оруђа налазе у Коњицу, Сарајеву, Горажду, Травнику и Хаџићима. Самоходна хаубица, најављена од стране Изетбеговића као највећи успјех бошњачке војне индустрије, произведена је. Она има калибар од 155 милиметара, домет до 40 километара и ГПС систем за навођење.

Осим тога, наоружање некадашње Армије БиХ, односно Војске ФБиХ, оперативно је, наводи блогер Марко Ђоковић.

"Једино недостаје већи дио транспортних точкаша (који су лако набавни) и средства противваздушне одбране да би била комплетна једна копнена војска, можда неке нове Војске ФБиХ, АРБиХ или како би се већ звала", пише Ђоковић.

Ђоковић наводи и да се око 85 одсто наоружања Оружаних снага БиХ налази на територији ФБиХ.

Истовремено, опрема и наоружање некадашње Војске Републике Српске више није у функцији, а на територији Републике Српске раде три завода - Техничко-ремонтни завод Братунац (ТРБ), Ваздухопловни завод Космос из Бањалуке и Техничко-ремонтни завод Орао из Бијељине.

Декан бањалучког Факултета безбједности Предраг Ћеранић наводи да је један од разлога због кога је војна индустрија у БиХ концентрисана тако да се већина фабрика оружја налази на територији ФБиХ резултат, како каже, сплета околности.

- Бивша СФРЈ углавном је у крајевима централне Босне градила фабрике намјенске индустрије. Друга је ствар односа према намјенској индустрији, који је послије рата био испољен и у Републици Српској и у ФБиХ. О томе се не говори, али је крајње вријеме да се разговара коме служи то оружје и шта значи Изетбеговићево за "не дај боже" - сматра Ћеранић.

Уз све похвале за развој намјенске индустрије у Републици Српској, додаје Ћеранић, производња оружја у два ентитета је, како каже неупоредива.

Према ријечима војног аналитичара Славенка Ристића, у ФБиХ су улагали у намјенску индустрију, која у том ентитету има значајну улогу у привреди. То није био случај са Републиком Српском, каже он.

- Можда је то било и намјерно тако. Међутим, ТРБ је сада једна од значајнијих компанија у намјенској индустрији у Републици Српској и ми у континуитету улажемо у нове производе, запошљавамо људе и покушавамо да вратимо намјенску индустрију на мјесто гдје је некада била - каже Ристић.

Тај нови производ је оклопно возило Деспот, представљено недавно на паради поводом 9. јануара, Дана Републике Српске. ТРБ извози око 99 одсто својих производа, а осим ремонта технике и наоружања, бави се и производњом лаког пјешадијског наоружања. Завод, у власништву једне јужноафричке компаније, са Деспотом има велике амбиције - између осталог и представљање овог возила на Сајму наоружања у Абу Дабију, гдје је Српска закупила сајамски простор.

Друга два завода, Орао и Космос, сбудућност виде у сарадњи са Србијом. Србија је постала сувласник Орла, који има амбиције да постане регионални ремонтни центар за руске хеликоптере, док је слично улагање најављено и за Космос, који је прошао кроз тежак период, али је, чини се, успио да се консолидује.

Космос је у јуну прошле године потписао уговор о ремонту ракетних система из Србије, што би требало да стави тачку на дуготрајну кризу у овој компанији.

Бројеви и поређења између конкурентских фабрика оружја широм БиХ су једно, али како то изгледа када се стави у контекст пријетњи које долазе од бошњачких политичких и војних првака?

Пријетње изриче не само Изетбеговић, већ и Жељко Комшић и то и сусједним државама, подсјећа Ћеранић, који такву реторику тумачи тежњом да се унитаризација БиХ настави по сваку цијену.

Нагомилавање оружја, према Ристићевим ријечима, није добро ни за регион, ни за БиХ. Међутим, он сматра да се ради више о реторичкој, него о реалној пријетњи.