Селимовићева дјела доказала истрајност

Мехмед Меша Селимовић био је члан Српске академије наука и умјетности, а његов књижевни опус отвара бројне теме о малим обичним људима уплетеним у вртлог националних интереса.

Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог светског рата био је професор у Гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. године одлази у партизане, а након рата постаје директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор Босна-филма и главни уредник "Свјетлости".

- Меша Селимовић је до свог пуног стваралачког гласа и мјере дошао тек са романом "Дервиш и смрт" који је објављен 1966. године, односно романом "Тврђава", који се појавио 1970. - сматра Ранко Поповић, професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци.

Због прогона којем су га подвргли поједини политичари, највише због тога што је себе дефинисао као искључиво српског писца, Селимовић је прешао у Београд у којем је остао до краја живота.

- Тамо се позиционирао врло препознатљиво и карактеристично, негдје између мудре сентенциозности Његоша и лиричности народне баладе. Између разобручености надреалиста и стишаности реалиста - додао је Поповић.

Најзначајнија дјела којима се уписао у корице српске књижевности су романи "Дервиш и смрт", "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", али и бројне збирке приповједака, студије, есеји и мемоарска проза.

Меша Селимовић је добитник бројних књижевних награда и признања.