latinica  ћирилица
08/09/2019 |  08:24 ⇒ 12:51 | Аутор: Вечерње новости

Мартић: Зашто сам наредио гранате на Загреб

Некадашњи предсједник РСК, из затвора у Естонији, јавно, први пут послије 24 године: Наредба је усљедила када су усташе почеле да нам убијају жене и нејач. Моћни дипломата ми је поручио да сам у Хаг сам себе "послао"
Милан Мартић - Фото: AFP
Милан МартићФото: AFP

"За дом спремни", пребијање српских младића јер навијају за Звезду, и најстрашнија ревизија историје. све то се догађало и 1990. године. Нисам хтио, али морао сам тада да станем на чело народног устанка против усташтва које је дигло главу послије првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. када је побиједио Туђман.

Овако, у ексклузивној исповијести за "Новости", говори Милан Мартић, некадашњи предсједник Републике Српске Крајине. Овај Србин из Книна, бивши полицајац, данас хашки осуђеник коме су свјетски моћници "разрезали" 35 година робије, послије пуне 24 године отворио је душу за медије, и то иза зидина затвора Вангла у Тартуу, другом по величини граду у Естонији. "Новости" су биле логичан избор да се присјети почетка страшних деведесетих година прошлог вијека:

МИЛАН МАРТИЋ: Гранате на Загреб сам наредио када су усташе почеле да убијају нејач

- Сјећам се да смо те 1990. добили информацију о новим полицијским црним униформама које су подсјећале на одоре усташа из Црне легије. Тражили су од нас и да носимо шаховнице, као и да према диктату из Загреба хапсимо Србе. Тако нешто огроман број мојих колега полицајаца и ја нисмо могли да урадимо. Зато је букнула побуна у Книну јула 1990.

Могао би, каже Мартић, пуних 10 дана да прича о свему, и наглашава да не жели сажаљевање и да то "не дозвољава". Указује и на то да се у Хрватској ништа није промијенило у протеклих 29 година, када је побједом Туђмана на изборима усташтво поново оживјело. Сјећа се Мартић да су његове старије колеге те 1990. једноставно отишле из полиције. Био је, говори, док сједимо један наспрам другог испред непробојног стакла овог естонског казамата, једини са инспекторским чином кога је судбина изабрала да се стави на чело побуњеног народа, иако је у то вријеме био шеф полицијског синдиката.

- Лично нисам вјеровао да Туђман може да добије изборе. У његовој кампањи мржња против Срба била је огољена до краја. Ко би повјеровао да ће Хрвати листом гласати за ту политику - пита се и дан-данас Мартић, додајући да Срби у Крајини нису мрзили Хрвате. - Знали смо шта су нам направили у Другом рату, плашили смо их се потајно, али нисмо вјеровали да ће у Европи доћи време да се поново роди једна таква наказа од државе. Мислили смо да Европа то неће дати. Срби ни данас не мрзе Хрвате, нити Хрватску, јер је то вековима била земља наших прадједова. Нажалост, реципроцитет од стране Хрватске је изостао.

Мартић нам, набрајајући имена Милана Бабића, Горана Хаџића, Радована Караџића, Милана Милутиновића и Слободана Милошевића, говори и да су сви српски предсједници који су се ставили на чело отпора наставку Другог свјетског рата - кажњени. Додаје и да је био први Србин који је "виђен" да ће робијати за наводне ратне злочине и први "забиљежен" за Хаг.

- Условно се може рећи, био сам прва жртва појаве неофашизма у свијету. Догодила се акција "Бљесак", када су усташе 1. и 2. маја 1990. буквално прегазиле Западну Славонију, а помоћи нам није било ниоткуда. Наређење да се гађа Загреб као упозорење донесено је из очаја, када сам добио информацију о стотинама побијених Срба, међу којима је било 57 жена и деветоро дјеце.