Данас 26 година од Хрватске агресије на српска подвелебитска села
Из овог центра подсјећају да је хрватска војска у наступању на села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића, пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере.
- Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је потрајало до 17. септембра исте године - истичу из "Веритаса".
Према подацима "Веритаса", убијено је 88 Срба, од којих је 26 било старије од 60 година, а међу жртвама је било и 17 жена.
Трагедија "Медачког џепа" одвијала се пред очима Унпрофора, који овај пут није био само пасивни посматрач, већ је узео и активно учешће у покушају да преузме контролу над овим подручјем и спријечи убијање преосталих људи и уништавање њихове имовине, што им је и успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.
Из "Веритаса" подсјећају да је командант Унпрофора генерал Жан Кот 19. септембра 1991. године, послије комплетног обиласка уништених села, изјавио: "Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно".
- У овој акцији уопште није било рањеника и то, као и резултат прегледа тијела на српској страни - разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсјечени дијелови тијела, живи бацани у ватру, упућују на закључак да је ријеч о систематском убијању заробљених и рањених - истичу из "Веритаса".
Припадници Унпрофора су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли 18 тијела Срба, два леша су извукли припадници Српске војске Крајине, а Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела.
Једно тијело пронађено је у априлу 1994. године, а у мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала проналазе још 11 лешева скривених у септичкој јами, од којих је седам остало неидентификовано.
На листи несталих још је 11 лица, међу њима седам цивила просјечне старости 71 годину, међу којима су четири жене.
Тужилаштво Хашког трибунала је за злочине почињене у овој акцији оптужило тројицу хрватских генерала - Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, према ријечима главног хашког тужиоца, успио доказати "паралелну линију командовања".
Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а Хагу није изручен јер је умро у априлу 2003. године.
Хашки трибунал је 2005. године овај предмет пребацио у надлежност хрватског правосуђа, које је Адемија, као вршиоца дужности команданта Зборног подручја Госпић, ослободило свих оптужби, а Норца, као команданта операције, прогласило кривим за неспречавање убиства четири цивила, убиство једног и мучење другог ратног заробљеника.
Норац је осуђен на седам година затвора, али му је Врховни суд Хрватске смањио казну на шест година.
Почевши од 2012. године, хрватско правосуђе оптужило је још тројицу припадника хрватске војске - командира извиђачке чете Девете гардијске бригаде Јосипа Крмпотића због допуштења подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника Републике Српске Крајине и наредбе да се пале и руше куће локалног српског становништва.
Оптужени су и Велибор Шолаја и Јосип Мршић, припадници исте јединице, због убиства старије неидентификоване жене.
Шолаја је правоснажно осуђен на пет година затвора, а Мршић и Крмпотић неправоснажно на по три године затвора, с тим што је Крмпотић осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, готово сви српске националности.
У септембру 2019. године у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова.