Озонска рупа најмања од када се мјери, али не захваљујући човјеку
Стручњаци америчке Националне администрације за океане и атмосферу и Насе у великој мјери приписују резултате неуобичајено топлим температурама у том слоју атмосфере.
Озонска рупа, која се састоји од истрошеног слоја озона између 11 и 40 километара изнад површине Антарктика, достигла је ове године свој врхунац 8. септембра покривајући површину нешто већу од 10 милиона километара квадратних, а онда се смањила на 6,2 милиона километара квадратних до краја октобра.
- Током година када владају уобичајене временске околности, озонска рупа нарасте на максималних 12,8 милиона километара квадратних - саопштиле су двије агенције.
Ове године је трећи пут у посљедњих четири деценије да су временски системи изазвали стратосферне температуре које спречавају губитак озона. Сличне временске околности довеле су до неуобичајено малих озонских рупа 1988. и 2002. године.
- Ово је риједак догађај који и даље покушавамо да разумијемо. Да се ово загревање није десило, вјероватно би гледали у озонску рупу уобичајене величине - истакла је Сузан Страхан, атмосферска научница у Насином свемирском центру Годард.
Стратосферни озонски омотач помаже у одбијању надолазећег ултраљубичастог зрачења Сунца, штитећи живи свијет на Земљи од његових штетних ефеката.
Међутим, хемикалије које се користе у расхладне сврхе, попут хлорофлуороугљеника и хидрофлуороугљеника, разбијају молекуле озона, излажући површину Земље већем зрачењу.
Протокол у Ментреалу, међународни споразум који је ступио на снагу 1988. године, смањио је ослобађање поменутих хемикалија, чији је животни вијек у атмосфери неколико деценија и током њега могу да униште изузетно велике количине озона.