latinica  ћирилица
17/11/2019 |  09:06 ⇒ 18:36 | Аутор: СРНА

Алексинац: Три деценије од највеће рударске несреће у региону (ВИДЕО)

Србију, али и бившу Југославију, на данашњи дан прије 30 година потресла је највећа рударска несрећа када је у Алексиначким рудницима страдало 90 рудара.
Алексиначки рудник  (Фото:aleksinac.net) -
Алексиначки рудник (Фото:aleksinac.net)

 Ово је била једна од највећих рударских несрећа у бившој Југославији, у којој је од тровања угљен-моноксидом настрадала половина прве смјене рудара.

Иза погинулих рудара остало је 135 малољетне дјеце. Извлачење посмртних остатака трајало је скоро мјесец дана.

Након што је тог дана, нешто из поднева, објављена вијест да је око стотину рудара у Алексиначким рудницама затрпано под земљом након експлозије метана, те да нико од оних који су били дубоко у јами није преживио, руднички круг су блокирали војска и полиција, а убрзо су почеле да стижу чете за спасавање из других рудника.

Касно послије подне тог дана објављено је саопштење руководства алексиначког угљокопа које је навело да се трагедија догодила у минут до 12.00 када је дошло до "упале инсталација и транспортних уређаја у транспортном ходнику на коти минус 445. Од продуката пожара дошло је до гушења, односно тровања запослених у производном ревиру".

У истом саопштењу је наведено да су "сви рудари били опремљени кисеоничким самоспасиоцима, који у изузетно тешким условима створеним насталим пожаром, нису били од помоћи".

Дуготрајна и тешка је била даноноћна борба спасилаца с одронима и ватром послије несреће у јами "Морава" на другом окну Алексиначких рудника да би се пробили до мјеста гдје су страдали.

У ноћи између петка и суботе, 17. и 18. новембра, тридесетак припадника комбиноване Чете за спасавање из Алексинца и Сокобање, који су први кренули према мјесту трагедије, умало нису страдали јер се на њих, на око 450 метара под земљом, обрушила велика количина земље и камења.

Акцију су, уз више опреме, морали да наставе у суботу ујутро, пробијајући и одрон од претходне ноћи и нова зачепљења. Али, никако нису могли да се пробију кроз ходнике који су били у потпуности затрпани, па је нестала и најмања могућност да се стигне до настрадалих.

Проналажење посмртних остатака погинулих рудара и њихово вађење на површину трајало је до половине децембра, тачније 25 дана од тренутка када су спасиоци успјели да дођу до првих настрадалих.

Љубиша Станојевић, који је са својим тимом из јаме извлачио тијела настрадалих рудара, награђен је државним орденом за храброст.

- На све стране лешеви, који су се борили за живот, помоћу маски које су имали само спасиоци. Тешко, јако тешка сцена, многи од спасилаца нису могли да издрже, па су поврћали и враћали се назад - испричао је Станојевић.

Када је и посљедње тијело рудара извађено и сахрањено, јама "Морава", опасна због метана, наливена је великом количином течног азота. Од тада ниједан комад угља није ископан у Алекисначким рудницима.

Више од половине страдалих рудара почива на старом и новом гробљу у Алексинцу, а многи у родним мјестима широм тадашње СФРЈ.

На списку страдалих у јами "Морава" било је рудара и радника других струка свих националности и из свих крајева некадашње Југославије.

Дјеца која су остала иза страдалих рудара су збринута, за њихово школовање, студирање и преквалификацију обезбијеђене су стипендије.

Са рударима је умро и рудник. Он је убрзо након трагедије затворен, а насеље Алексиначки рудници од тада је скоро потпуно пусто, пишу београдски медији.

Недуго послије трагедије, средином прољећа 1990. године, иако је било веома много неслагања и противника у органима власти, одлуком највиших државних органа Србије, која је донесена након сагледавања ситуације у Алексиначким рудницима, затворен је један од највећих угљенокопа у Србији.

Послије више од стотину година постојања и рада стављен је катанац на један од најрентабилнијих српских рудника, који је основан 1883. године.

У овом угљенокопу до трагедије је радило неколико хиљада радника, највише рудара и рударских помоћника, техничара и инжењера.

Са око хиљаду запослених, Алексиначки рудник био је окосница развоја привреде у овом крају.

Замјеник предсједника општине Алексинац Чедомир Ракић рекао је да је рудник много утицао на привреду, не само на људе који су живјели од рудника, њихове породице, већ и на малу привреду и фирме које су се наслањале, како из општине Алексинац, тако и из цијеле Србије.