Старица Роса једини становник села - 22 године није отишла у продавницу

Посљедњи пут у Билећи је била 1999. године, када се из Београда вратила на мајчино имање, у Врањским. Снагом хероине, иако у поодмаклим годинама, ведрог духа одолијева животу у пустом селу.

Потрепштине из више од двадесет километара удаљене Билеће, Роси донесу кумови, родбина и ријетке комшије. Због проблема с кичмом, највише времена проводи уз ватру и уз стари "фијакер". Код комшија, због удаљености, посљедњи пут је била јесенас, када је остала без струје.

- Треба ићи двадесет минута до комшије, а с обзиром на њене године и дуже, јер иде спорије, али дође, назове, јави за струју, или ако јој нешто затреба - каже Росин кум Драган Симовић.

Дрва за зиму обезбиједи родбина. Симовић каже да Роса не тражи нити прихвата икакву помоћ. Скромна пензија покрије њене захтјеве. Иако је село на рути миграната, Роса каже да их се не боји. Вољела би да су комшије ближе.

- Јесте да је овдје пустиња, али мени свако сврати, сваки дан. До сада је бар тако било, а како ће бити касније, не знам - говори Делићева.

И поред родбине у Београду и Новом Саду, не намјерава нигдје из Тодорића.

- Тако сам ријешила. Мене би сада прихватили сви као да сам их родила. Али мислим, ако одем братићу или братични, оно друго ће помислити што није дошла мени - каже Делићева.

Од доласка у Тодориће, Роса није одлазила код љекара. Ако затреба, каже, опет би се могла ослонити на искрене пријатеље.