Шаровић више критикује Мићића него Изетбеговића
Очекивало се да ће својом смиреношћу и сталоженошћу средити односе у СДС, ујединити посвађане фракције, вратити избледјелу националну боју партији која јесте политички творац Републике Српске. Очекивало се да ће СДС коначно имати аутентичну националну политику, бити покретач политичких иницијатива, лидер опозиције, и показати да јесте политичка алтернатива власти. Очекивало се да ће око себе окупити политички најзрелије људе странке који имају искуства и разумију политику и политичке процесе, као и односе унутар БиХ, али и оне у региону и свијету.
Очекивало се од Шаровића и да ће помирити СДС са Србијом и СПЦ. Да ће се макар једном сликати са Александром Вучићем, а не да ће СДС понизити споразумом са минорном и небитном политичком партијом Ненада Поповића (Ни баба Мара из Кифиног села није насјела на спин Шаровићевих ПР (контра)савјетника да ће Поповић отворити СДС-у Путинова врата). Чак и тај споразум са Поповићем остао је у сјени естрадизације СДС-а, тамбураша и Шаровићеве вечере са јавности непрепознатљивим, напућеним дамама из СДС-а, за које нико није чуо ни у СДС, а камоли у Србији.
Много тога се очекивало од Шаровића, а осам мјесеци је сасвим пристојно вријеме да се анализира шта је од тога испуњено. Стање у СДС-у је, нажалост, у потпуности огољено на посебној сједници НС РС. Шаровић (а и Бореновић) не владају ни својим клубовима, а камоли цијелом странком. Сједница која је требала показати снагу и јединство Републике Српске у одбрани њених интереса, зашта се залагао и сам Шаровић, подржавајући усаглашене закључке, претворена је, захваљујући Небојши Вукановићу и Миладину Станићу, у политички цирскус и јефтино политиканство. О свему су Вукановић и Станић говорили сем о оном што је тема сједнице. Од СДС-а се очекује државотворна, озбиљна политика, не естрадизација и старлетизација.
Руку на срце, и Шаровићево обраћање је било као да је прогута кнедлу. Више је личило на правдање “некоме“ зашто је прихватио да СДС подржи закључке који су одговор на континуирано прекрајање дејтонског уређења БиХ од стране Уставног суда. Ни трага боји и државотворности СДС-а. СДС-а који је створио заставу, грб, химну Републике Српске, утврдио 9.јануар као Дан РС, а без чега је Српска остала вољом Уставног суда БиХ. Било се важно “оправдати некоме“, а можемо тек нагађати коме, да он, Мирко Шаровић, не подржава никакве референдуме.
Очекивало се од Шаровићевог СДС-а да врати националну боју, државотворност, да креира политике. Од Шаровића се очекивало да схвати да бирачи СДС-а нису у Федерацији, него у Српској. Умјесто тога, Шаровићева политика није одмакла од Вукотине и своди се на :“Критикуј све што предложи Додик“. Наравно, власт треба критиковати, али огромна је разлика између критике и критицизма. Од опозиције се очекује критика утемељена на аргументима и приједлог рјешења. Од опозиције се очекује да докаже и покаже да би она то боље урадила, да зна и умије. Од Шаровићевог СДС-а још нисмо чули ниједно рјешење за бројне проблеме у Републици Српској, али нисмо видјели ни његов опозициони наступ ка бошњачким министрима у Савјету министара. А, требало би земља да гори у Парламенту БиХ, као што је горила док су боје СДС-а бранили Момчило Новаковић (садашњи НДП-овац), а касније Младен Босић , Александра Пандуревић, и из СДС протјерани Огњен Тадић.
Немогуће је не запазити да ни Шаровић, нити било ко од посланика СДС-а, сем часног изузетка Соње Караџић-Јовичевић, није рјечју поменуо СДА и поплаву њихових апелација којима разграђују Српску, нити су осудили такве насртаје на Републику Српске од стране СДА. Анализу рада Уставног суда БиХ, превише је очекивати од СДС-а у расулу. Чак ни потпредсједница СДС-а, професорица Правног факултета, Иванка Марковић, није пустила глас ни по овом важном питању, као ни по већини битних питања о којима се расправљало у НС РС. А морала је јер зна, потпредсједница је. Ако неће она, ко ће? Ако се врх СДС-а лавовски не бори, како ће мотивисати чланство?
Но, и то опет говори о Шаровићевим погрешним изборима које ће на крају платити СДС. Иако је на изборној скупштини наглашавао да ће се морати макнути сви они који нису гласни, окружио се ћутолозима и политичким незналицама, водећи рачуна само о томе да око себе има оне који ће дићи руку када он то затражи и бацити се каменом на оне друге у СДС-у који не мисле као он. Добро, руку на срце, Марковићка макар не брука ни њега ни СДС, попут друге потпредсједнице Маје Стојић-Драгојевић која својим инфантилним фб статусима увесељава и згражава јавност ( туго наша на шта спаде СДС који су водили Караџић, Кољевић, Плавшићева, Крајишник и други). Наравно, не бави се Маја политичким коментарима. Она појма нема шта је политика. То се од ње и не очекује.
Било би добро и за СДС и за Републку Српску да је ту крај Шаровићевим погрешним изборима и политикама. Да ли је икада ико чуо Немању Васића да изнесе неки артикулисан политички став? Изгледа да му је бизнис битнији. Замјеник предсједника СДС-а, такође, требало би да буде политички јака и доминантна личност, што са Радом Савићем није случај. Одличан начелник који не излази из оквира своје општине, а и када изађе потопе га Мектић, Говедарица и Вукановић.
Вукота Говедарица, пак, некада "дечко који обећава", никако изгледа да преболи свој пораз и фрустрације СНСД-ом, па сваком својом изјавом успије да изгуби по 10% симпатија оних који су га раније подржавали. Пречесто неприпремљен за теме о којима говори, а које окити беспотребним досадним епским наративима и дјечијим бајкама, ближи се крају политичке каријере. Сем, можда, уколико не побиједи за начелника општине Гацко јер ред би био да најдуговјечнијег начелника у РС Милана Радмиловића замијени неко млађи. А ко ће га други у Гацку замијенити до Вукоте!?
Много је више критика Шаровић изрекао на рачун Миће Мићића него на рачун својих "партнера" из Федерације. Да је критичан према Изетбеговићу и Звиздићу као према Мићићу, сигурно би СДС получио бољи изборни резултат. Но, или се Шаровић није одрекао сна да буде предсједавајући Савјета министара, без обзира колико би то коштало СДС (а коштао га је много и прошли Шаровићев мандат), или се плаши ако покаже зубе Сарајеву да ће на свјетлост дана испливати бројне афере које су остале иза СДС-овог Савјета министара, од десет пута више Шаровићевог шећера од Шпирићевог, извозно-увозног монопола и дозвола који су добијали појединци, па до разних истрага Тужилаштва БиХ (што заташканих, што незаташканих).
И док критикује Мићића, "Шаровић јаки" брзо се преобрази у “Шаровића нејаког“ када је у питању Драган Мектић и његово отворено солирање којим не само да показује да га није брига шта Шаровића каже, него озбиљно руши и СДС. Само да подсјетимо на бројне твитове против предсједника Србије и патријарха којим је трајно затворио границу на Дрини за СДС. Баш као и Мектић, и посланици СДС-а су на посебној сједници показали да ни њима више ништа не значи Миркова омиљена реченица: "То вам кажем ја, Мирко Шаровић". Добро упућени извори тврде да их је партијски лидер чак три пута позивао телефоном и тражио да прекину дискусије и циркус, али узалуд.
Било би добро за Републику Српску да има снажну, артикулисану опозицију. Опозицију која ће наметати политичке иницијативе, креирати политике којих нажалост нема ("Ми тек дефинишемо политике, сада их имамо у цртицама", рече Шаровић у Телерингу), бити озбиљан коректив власти и наметати се као алтернатива. Нажалост, умјесто да се посвети политикама, Шаровић је наставио Вукотиним стазама креирања свађа унутар СДС-а, прогона неистомишљеника, етикетирањем партијских колега. Изненађујуће је да Шаровић не зна да не може јавно рушити Мићу Мићића, или тајно Цицка Бјелицу, Дарка Бабаља и Маринка Божовића, а да не сруши СДС у цјелини. Шта је СДС без бастиона у Бијељини и Источном Сарајеву? Мисли ли неко да ће само са побједом у ЛопарамаиИ Теслићу, СДС некада срушити СНСД?
Поред овако вођеног СДС-а, власт нема разлога за бригу. Дио врха СДС-а данас има већи рејтинг у Федерацији него у РС, али не схвата да тамо можда јесу тендери и власт Савјета министара којој се још надају, али нису њихови бирачи. Не постоји СДС због неколико фотеља И неколико појединаца!
Куда то воде државотворни СДС, показаће резултат локалних избора. Само, касно ће тада бити за жалопојке и пребацивање одговорности, а тешко да ће ико иоле одговоран и разуман хтјети преузети странку која неповратно пропада. Такву судбину не заслужује државотворна странка, једина која је старија од РС и која ове године слави 30 година. Можда би интелектуална јавност у Републици Српској и Српска требало да се дигну и сачувају СДС. Сачувају га од његовог врха. Јер, СДС, вољели га или не, јесте бренд Српске, јесте најстарија странка и зато је треба сачувати. Треба је сачувати и од самог СДС-а и његовог врха.