Виктор Иго - велики писац реализма и пријатељ Срба
Био је веома ангажован у политичком животу, прво као монархиста, а потом као републиканац.
Под Лујем Филипом постао је академик, а 1848. године посланик у Уставотворној скупштини.
Послије државног удара Наполеона Трећег 1851. године протјеран је и након тога је живио у изгнанству у Белгији и Енглеској, али кад је 1870. пало Друго царство, тријумфално је дочекан у Паризу, гдје је до смрти /1885/ неуморно стварао.
Иго је био велики пријатељ Срба и подржавао је њихову борбу за ослобођење од Турака. Написао је ватрени чланак "За Србију".
"...Ту, сасвим близу нас, пред нашим очима, убијају, пале, пљачкају, истребљују људе... кољу очеве и мајке, продају дјевојчице и дјечаке, дјецу која су још сувише мала да би била продана сијеку сабљом на двоје; Заједно са кућама спаљују породице; број становника у некој вароши, за неколико часова смањи се од 9.000 на 1.300... Када ће се завршити мучеништво тог херојског малог народа?", описивао је Иго 29. августа 1876. страдање Срба под турском окупацијом.
Иго је писао пјесме, драме, романе, есеје и памфлете.
Међу Игоовим дјелима су романи: "Јадници", "Богородичина црква у Паризу", "Работници на мору", драме: "Ернани", "Лукреција Борџија", "Риј Блаз", те политичко-сатирична збирка пјесама против Наполеона Трећег "Казне", као и памфлет "Наполеон Мали".