Монографија "Владика Фотије: Двадесет година епископске службе" (ФОТО)
Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске "Синај" објавила је монографију коју је приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, а превасходни циљ монографије која приказује дјеловање епископа Цркве је, као и све у њој, изграђивање Цркве.
Кроз упознавање са омладинским данима и студентским добом будућег епископа, његовим призивом ка монашком подвигу, просветним радом у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, избором на катедру епископа Далмације и доласком на трон епископа Епископије зворничко-тузланске стиче се увид у биографију човјека коју је обликовало искуство Цркве, а касније је својим подвигом, носећи бреме страдајуће Далмације, свједочио искуство Цркве на простору и у времену у којем је све /било/ прихваћеније и пожељније од апостолског и отачког исповиједања вјере у Богочовјека.
- По/р/уке које казује епископ Фотије кроз литургијске бесједе, есеје у богословским часописима, интервјуе штампаним и електронским медијима, расписе свештенству и монаштву, јавна обраћања државним званичницима у протеклих 20 година нам помажу да разумијемо збиљу у којој јесмо. Међутим, њихова највећа вриједност је призив свакоме ко их /про/чита ка узрастању у мјеру раста пуноће Христове - наводи се у тексту.
Како се оцјењује, посебну љепоту књизи даје позивање на савремене књижевнике као што је Џорџ Орвел, чији су романи инспирација многих бораца против модерног робовласништва и обезличености економског система.
- Ријечи свједоче о дјелима. Дјела потврђују ријечи. Господ Исус Христос нас учи да однос према другом одређује нашу христообразност. Добро знајући да је тако, Епископ Фотије је у Далмацији основао Фонд Милостиви Самарјанин, а одмах по доласку у Бијељину Добротворну организацију Богородице Тројеручице. Носећи патњу другога као своју патњу – јер нико не живи и не умире самоме себи – Епископ пише распис својим свештеницима у којем их подсјећа на неопходност добротољубиве дјелатности - издваја се у најави монографије.
Издвојено је и писмо Епископа Фотија предсједнику Хрватске из 2010. године у којем, већ тада, изражава забринутост због нове манифестације усташке идеологије кроз злоупотребу вјере, за које се наводи да може стати у ред древних апологија из периода прогонитељског односа Римске империје према Цркви.
Ријечи владике Фотија о људскости и поштењу
Сви смо свјесни да живимо у ери глобализма који као жрвањ меље све пред собом, нације, вјере и културе. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, или глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће посљедња превара постати гора од прве. Наиме, све тоталитарне државе и системи биће само блиједа сенка онога што нам се спрема.
Има ли томе лијека и како се томе супротставити, том "стакленом дворцу", како га је називао Достојевски? Има. Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовјека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу.
Бог увек дела
Када сам давне 1982. године почео да студирам у Београду, ми смо изгледали као ликови из неког романа од Достојевског. Носили смо скромну одећу тамних боја, имали смо дуге косе и браде. "Ко су ови људи? Откуда они?", у недоумици су питали пролазници који су били учени да нема Бога и да су постали од мајмуна.
Једноставно, Божије дјело не може да се угаси, не може да се потре. Бог увек дела.
Што се тиче наше вјере и етике, она је сва у православљу и светосављу. Православље дефинише духовну димензију нашег бића, а светосавље националну. Једно извире из другога чинећи неодвојиву цјелину, као што је неодвојива душа од тијела. Вертикала нам је крст, косовска етика и тежња ка царству небеском.
Ја се молим Господу да заиста будем сведок те истине и да моје епископство буде у том крстоликом служењу Богу и ближњему. Велики учитељ и отац Цркве, свети Јован Златоусти, када су га питали о спасењу и вечном животу, одговорио је - "Ја не знам ко ће се од људи спасити, али сумњам да ће се спасити онај ко не ради на спасењу свога ближњега".
О Косову и Метохији
Наш патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна колијевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вјери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима.
Не може један народ да живи без својих коријена. Сваки се човјек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређује са дрветом. Наши српски коријени су на Косову, а плодови су по читавом свијету, ма гдје наш народ живео.
Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима.
Не живи човјек само о хљебу
Негде је један амерички дипломата на питање - "Докле ћете мучити и унижавати Србе?", одговорио - "Док не направимо од њих Чехе". То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човјека новог доба, који једе да би живио и живи да би јео.
Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског – "Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама". Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човјека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу - не живи човек само о хљебу, него од сваке ријечи која излази из уста Божијих. Сви заједно, дакле, позвани смо да чувамо све оно позитивно што је човек вековима стварао, дар језика, писменост, културу.
Храм је био центар живота и треба поново то да постане
Нажалост, данашњи секуларизовани човек повукао се од живота у храму и око њега и има неки свој уски свијет, свој стан, свој ТВ и свој интернет. То је стварност која га окружује, лажно испуњава и даје вредност његовом животу. Данашња омладина, на жалост, већину времена проводи управо на овакав начин, не желећи да покуша да искочи из те орбите и каже, идем у цркву да видим шта се тамо дешава. Јер, тамо се догађа нешто што се тиче спасења читавог свијета.
Потребно је да међу нашу омладину вратимо поштовање, стид, поштење, врлину и доброту у сваком смислу.
Смисао је човековог живота да тежи добру
Треба да тражимо бисере и ако будемо тако размишљали, нећемо имати времена да се бавимо људима који нису за пример. Зашто не бисмо писали о савршеним, врлинским људима који су постигли све што су могли у области науке и уметности. Данас се углавном све банализује, а човек се срозава на ниво животиње, и као такав постаје критеријум вредности које се форсирају преко медија. Изађимо из тог муља и кренимо ка небесима.
Монографија о двије деценије дјеловања епископа зворничко-тузланског Фотија, започета цитатом владике Николаја, завршава се пјесмом "Шта рећи" из посљедње збирке пјесма владике Фотија "Вјечност ми треба".
"Шта рећи, када неко трећи увијек у праву бива, а где смо онда ми? Шта рећи, када нико од нас није већи, а истину посвједочити треба, куд ћемо онда ми? Шта рећи, када тај трећи, против нас свједочанство подигне, како ћемо онда утећи? Тај трећи, треба рећи, он круг затвара и пуноћом нас чини, зато му прибјегавајмо да нема против нас ни ријеч рећи".