Воја Брајовић добитник признања Удружења филмских глумаца
Предсједништво Удружења филмских глумаца Србије саопштило да је награда "Павле Вуисић" за изузетан допринос умјетности глуме у домаћем играном филму и њему сличним медијима - награда за животно дјело за 2020. годину припала глумцу Војиславу Брајовићу.
Брајовић је истакао да му је то и велика част и радост.
- А уз то, или прије свега, размишљам заправо само у једном смјеру да ли би ми је он дао, да ли сам је достојан. Кад одем горе, питаћу га, а знам, неће се либити да ми каже - рекао је Брајовић у интервјуу за Блиц.
Помињемо потом како су се њихови глумачки, и не само глумачки, путеви укрштали пуно пута пута.
- Занимљив је и зачудан тај његов однос са позориштем. Када сам био в.д. управника Југословенског драмског, звао сам га да радимо Шекспира, да игра Фалстафа, Унковски је требало да режира, у подјели био и Мики Манојловић. Људи у позоришту су то дочекали с одушевљењем, скакали од радости, грлили га. Дуго смо разговарали. Блиставо је говорио о том лику, о Шекспиру, о евентуалним сценским рјешењима. И онда у неком моменту каже: "Добро, то је за премијеру. Али, шта ћемо са репризом? Јер, то не могу."
Када је ријеч о екрану, сретали су се и у филмовима и у серијама, а Воја Брајовић, између осталог, каже:
- Када смо радили "Шешир професора Косте Вујића", гдје је он играо насловну ролу, имао сам 21 годину. Ту је било доста нас тада младих глумаца. Никада нећу заборавити како нас је децентно, на свој начин чувао, како нам је заправо показивао поштовање, бодрио нас, а он је био тај који јесте глумачка громада, и људска. Својом харизмом је учинио да ми имамо утисак као да живимо у том добу, уз легендарног професора који је у клупама његовао касније великане попут Јована Цвијића, Мике Аласа... Био је веома инспиративан, а мислим да је то и данас. Сугестиван и виртуоз, такође. Сјећам се, рецимо, када смо снимали сцену у којој треба нешто да свирам, ту још неколицина нешто ради, а он треба само да слуша, без иједне ријечи. Седамнаест пута је враћао сцену, није био задовољан собом, није био задовољан начином на који само слуша - прича Брајовић.
Чињеницу да Вуисића бије глас како је био намћораст, Воја Брајовић је прокоментарисао рекавши:
- Био је прави, велики интелектуалац. Дакле, изузетно образован човјек који мисли својом главом. Врло студиозно је прилазио свакој улози. А намћораст је био на глупост и недаровитост - истиче он.
Пребирајући по сјећањима, вели:
- Кад смо снимали "Поробџије", па на сету код Требиња у неком тренутку каквих на снимањима има колико хоћеш, кад чекаш, мало се запричасмо. Рекох му, кроз причу, да је штребер. Имао сам ту слободу. Он онако упитно погледа и ја поменух сцену коју је враћао 17 пута кад смо радили "Шешир професора Косте Вујића". А он ће: "Ја своје дјеце немам, али има неке дјеце која гледају то што ја радим и играм, која то воле. Нећу да ме се застиде кад порасту".
Војислав Брајовић има више од 130 улога на великом и малом екрану, а упитан да издвоји неке од њих, каже:
- То што се догодило са "Отписанима", два филма и серија је просто јединствено и непоновљиво. Занимљиво, ни редитељ Аца Ђорђевић, ни сценариста Драган Марковић, нити било ко од, данашњим жаргоном речено, вођа пројекта није циљао популарност. А страховито студиозно је рађено. Ми глумци увијек заправо дајемо допринос једној, водећој и обједињавајућој идеји чије је оличење редитељ. А редитељу је, разумије се, веома стало да сваки глумац што је могуће боље уради своју коцкицу у мозаику. Увијек сам био понесен, инспирисан у раду с редитељем Гораном Марковићем, с којим сам сарађивао у скоро десет наслова. И изазов и понесеност донијела ми је улога у Паскаљевићевом филму "Буре барута". Затим код Пурише у филму "Танго је тужна мисао која се плеше", у новије време то је, рецимо, улога у филму Ивоне Јуке "Ти мене носиш". Има их још...
Упитан за актуелни тренутак, одговара.
- Снимам доста тога. "Краљ" у режији Здравка Шотре, "Дрим тим" Дејана Зечевића, у пројекту "Вријеме зла" би требало да играм Слободана Јовановића, мала улога која носи велику одговорност, у Хрватској би требало да наставим "Црно-бијели свијет", радим и са Миланом Караџићем на његовом новом пројекту.
А на питање о глуми, глуми на сцени и екрану, вели:
- Глума је увијек претварање снова у јаву.