Ћеранић: Падне ли Тегелтија, на удару ће бити Гордана Тадић, тужиоци, судије
Текст преносимо у цијелости:
Афером се на неколико дана позабаве јавна гласила и портали, јавност подијели на оне који тврде да није важно ко је снимио него да ли је разговор вјеродостојан, и друге, који се залажу да се незаконито прислушкивање санкционише, а на снимљени материјал не обазире.
Убрзо афера буде потиснута навалом других дневно-политичких догађаја, типа ко је шта коме рекао и – ником ништа.
Изгледа да је јавност одавно постала свјесна чињенице да је у БиХ тајно аудио и видео снимање постало "легитимно" средство у политичкој борби. Ако обезбиједите снимак који може вашег или било чијег политичког противника дискредитовати, а јавност забавити, медиј који снимак жели објавити – лако се пронађе.
У посљедње вријеме то је углавном портал, а раније је у исту сврху знао бити коришћен и јавни сервис.
Тако је и Милан Тегелтија, предсједник Високог судског и тужилачког савјета, поново постао актер, мада би примјереније било рећи жртва прислушкивања.
Разговор који је водио са колегиницом, чланицом ВСТС, током којег га је иста молила да се заузме како би њена сестра са мјеста стручног сарадника напредовала у судију Окружног суда у Бањалуци, а он објашњавао шта не може и како би се то могло извести, Тегелтија је оквалификовао као монтажу иза које стоји Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ и њен директор, Мехмед Османагић.
Рекло би се ништа ново када је ријеч о служби за коју се везује низ афера. Сам разговор, у друштву у којем без потезања веза и везица не можете ни дијете у вртић уписати, а камоли неког запослити, не вриједи ни коментарисати.
Али, све зависи од намјере, односно политичког циља који се жели постићи, те је тако снимак постао "порворазредна сензација" и "скандал" због којег би предсједник ВСТС морао поднијети оставку.
То не траже само медији који имају ексклузивно право на објављивање незаконито прибављених снимака већ тај захтјев провејава и из саопштења америчке амбасаде и Канцеларије високог представника у БиХ.
Значи, важећа логика гласи: није важно ко је снимио већ да ли је то тачно.
Планетарно позната афера Вотергејт довела је до оставке америчког предсједника Никсона. У Босни и Херцеговини ствари се одвијају другачије – не може бити кривац онај који тајно снима већ ко је снимљен. Да ли је поштована законом предвиђена процедура која подразумијева судски налог као да никога не занима.
Још 1997. године, када су Драган Лукач и другови упали у просторије бањалучке СДБ и пронашли траке са снимљеним разговорима предсједнице Републике Српске Биљане Плавшић и комплетне тадашње опозиције, афера се завршила без судског епилога, иако је сва потребна судска процедура била испоштована.
Истражни судија је узео изјаве од актера афере (радника који су непосредно обављали експлоатацију оперативне технике), направљен је квалитетан увиђај у просторијама СДБ, али и међураздјељнику у просторијама поште – Ристо Зарић и други су се извукли без прописане казне.
Афера "Државни удар" (исто, само другачије) недуго затим потресла је Федерацију БиХ, и све се поновило – нико из обавјештајног подземља, и поред јасних доказа, није одговарао због прислушкивања новинара и политичких опонената. И тако даље, и тако даље, све до поновног прислушкивања предсједнице Републике Српске крајем 2014. године.
Иначе, када је незаконито прислушкивање у питању кључна ријеч гласи – контрола. Она у БиХ постоји само формално кроз надлежну комисију у Парламенту БиХ (контрола од законодавне власти) и Обавјештајно-безбједносно савјетодавну службу која је секретаријат Извршног обавјештајног комитета (контрола од извршне власти). Наравно, у погледу контроле неизоставни су и судски органи, првенствено Тужилаштво БиХ.
Управо је Тужилаштво БиХ перманентно на удару обавјештајних служби и параслужби. Треба ли подсјећати да су један за другим главни тужиоци Тужилаштва БиХ путем уцјене били принуђени на оставку (Маринко Јурчевић, Милорад Барашин, Горан Салиховић)?
Сада је мета Гордана Тадић, јер је очито да је Милан Тегелтија само прва баријера, након чије смјене би се тражио одлазак Главне тужитељице Тужилаштва БиХ, а потом и свих тужилаца и судија који нису по вољи Странке демократске акције.
Доласком Тегелтије на мјесто предсједника ВСТС, СДА је изгубила политичку контролу над Тужилаштвом БиХ. Више нема политички мотивисаних оптужница (Мирко Шаровић, Драган Човић, Фахрудин Радончић). А управо је то оно што се тражи.
Уједно, у свему се запажа нека чудна коинциденција, или пак вјешта рука повлачи осмишљене потезе.
Наиме, напад на Тегелтију изводи се монтираним снимком који је (по Тегелтијином казивању) стар преко годину дана. А све се, опет, дешава непосредно након избора и, како је то у Сарајеву оцијењено, дебаклом партије Милорада Додика у Бањој Луци.
Некако у исто вријеме поједини медији покушавају ревитализовати покрет Правда за Давида у смислу опробане "ударне песнице против режима Милорада Додика".
Поједини градоначелници европских метропола упутили су позив Станивуковићу да им дође у посјету, а огласио се и Војислав Шешељ савјетима Додику у погледу односа према новом градоначелнику Бањалуке.
Високи представник, који инсистира да се са зграде Студентског дома на Палама уклони табла са именом Радована Караџића, најавио је и закон који негирање геноцида квалификује као кривично дјело.
Превише је тога да би било случајно. Као да су, за СНСД изгубљену градоначелничку позицију, многи доживјели као свијетлећу ракету за напад на Бањалуку.
Писати о незаконитом прислушкивању као кривичном дјелу у Босни и Херцеговини постало је беспредметно. Лов на било чију приватност је дозвољен. Ускоро ћемо сви, ама баш сви, шапутати када разговарамо.
Толико о људским правима и слободама у БиХ.