РАТКОВИЋИ И МИЉЕВАЧКИ ПЛАТО- СЈЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ

Парастос код споменика настрадалим, који су у центру села подигли преживјели мјештани, служио је јереј факовићки Миле Јовановић, а цвијеће су положиле делегације општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Скупштине општине Сребреница и сребреничке Борачке организације, која је организовала ово обиљежавање. Педесетак бивших мјештана овог удаљеног сребреничког села окупило се како би одало пошту својим сродницима и комшијама и прислужили свијеће за покој душа страдалих. У рану зору 21. јуна 1992. године јаке муслиманске снаге напале су са више страна Ратковиће и убијале незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли у селу, које било ријетко насељено старачким домаћинствима. Свирепо су убијали жене, старце, слијепе и глувонијеме, а потом су их спаљивали у њиховим кућама. Милена Станојевић је побјегла у оближњи шумарак и поток и захваљујући сумраку и магли сачувала је живот, као и остали преживјели. На а кућном прагу погинуо је њен муж Станоје, а док јој је отац Обрен Богићевић заклан пред кућом. "Око пола пет ујутру почела је пуцњава, урликање и лупање неким металним предметима са свих страна око села. Побјегла сам у шумарак одакле сам чула узвике `Алах уегбер` и `Хватај их живе, па кољи`. Много војске је упало у село са свих страна, пуцали су пљачкали и палили све што су стигли. Неке су затекли живе у кућама и убили су их. Никога нису оставили", присјећа се Милена Станојевић. Она и данас живи у алтернативном центру, јер јој кућа у Ратковићима није обновљена. Један број становника је захваљујући јутарњој магли и добром познавању терена успио да се сакрије и спаси од сигурне смрти гледајући из разних скровишта како муслимански војници убијају њихове комшије, пљачкају и пале њихову имовину, о чему су спремни свједочити. За овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, још нико није званично оптужен, па нико од очевидаца није имао прилику ни да свједочи. Број који су преживјели овај масакр се смањује, јер људи умиру и питање је да ли ће неко дочекати да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају неког од починилаца злочина у Ратковићима да би испричали како су убијани Срби у овом селу и ко је то учинио. Мјештани не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може стићи Божија правда, јер за 19 година није подигнута ниједна оптужница за злочине над српским народом у овом крају. Ратковићи су прије 19 година потпуно спаљени и уништени и у њих је тек прошле зиме доведена струја. Од око 60 кућа и 200 становника ово село сада броји свега три куће са седам становника. Прољетос су обновљене три куће средствима Владе РС и у њих су се вратиле двије породице, али је село и даље без пута. О некадашњем постојању села свједочи још понека кућна зидина која није потпуно зарасла у шибље и остругу, као и споменик подигнут настрадалим мјештанима у некадашњем центру села. ОДРЖАН ПАРАСТОС ЗА ПОСТРАДАЛЕ СРБЕ НА МИЉЕВАЧКОМ ПЛАТОУ У цркви Светог Марка у Београду је служен парастос за Србе пострадале на Миљевачком платоу 1992. године. Породице несталих и страдалих су послије парастоса у Ташмајданском парку прислужиле су свијеће и положиле вијенце и цвијеће на спомен-плочу Србима страдалим у нападу хрватске армије на припаднике српске територијалне одбране на Миљевачком платоу 21. јуна 1992. године. Према раније објављеним подацима Документационо-информационог центра "Веритас", напад на српске снаге одиграо се у присуству јединица УНПРОФОР-а, а већина убијених је масакрирана послије предаје. Према наводима "Веритаса", злочин на Миљевачком платоу снимљен је камером, а видео-касета се изнајмљивала по видео клубовима широм Европе. Злочин се догодио 21. јуна 1992. када су хрватске снаге мучки напале ружичасту зону под заштитом УН и заробиле 40 територијалаца. То је био први напад хрватских оружаних снага на територију РСК. Пред очима припадника УНПРОФОР-а, масакрирана су 23 заробљеника. Злочин на Миљевачком платоу забиљежен је на видео касети коју су снимали сами починоци. Упркос обиљу валидних доказа достављеним свим релевантним међународним и хрватским организацијама и институцијама за злочин на Миљевачком платоу још нико није оптужен. Према свједочењу преживјелих, неки заробљеници су "вјешани о војнички појас, неки преклани, а неки ликвидирани метком у потиљак." Хрватски војници су потом српске жртве бацили у крашку јаму дубоку око 10 метара изван села Дриновци, а касније су је напунили смећем. Хрватски војници су српским заробљеницима, под пријетњом смрћу, наредили да их бацају у крашку јаму у предјелу Љут, недалеко од засеока Бачић, коју су касније напунили смећем. Два мјесеца послије борби, у августу 1992., УНПРОФОР је надгледао ексхумацију тијела српских територијалаца, која су била у високом степену распадања, а поједини дијелови тијела су недостајали. Идентификација је потрајала два мјесеца, али и поред најсавршенијих метода, 12 тијела до данас није идентификовано. Након тортура у затворима "Кулине" у Шибенику, "Лора" у Сплиту и "Керестинац" у Загребу, 17 преживјелих заробљеника је размијењено у Неметину 14. августа 1992.