ТЕСЛИЋ- ОТКРИВЕНА СПОМЕН ПЛОЧА

Откривајући спомен-плоче погинулим припадницима теслићке полицијске станице у протеклом рату, министар Чађо је рекао да ниједна жртва за слободу није превелика, али да не смије бити ни узалудна. Министар је нагласио, да је Република Српска светиња за коју се треба залагати и борити достојанствено и цивилизовано и у миру. "Наша је обавеза да се бринемо о породицама наших погинулих колега и ми то чинимо и нећемо их заборавити", поручио је Чађо и додао да је полиција РС у протеклом периоду постигла значајне резултате. "Ми имамо мудрости и памети да то чинимо, али ни по коју цијену не смијемо заборавити оне који су били са нама, а данас нису међу живима и овакве свечаности су прилика да то чинимо. Свако од нас је дужан да та сјећања преноси на генерације које долазе и нове припаднике полиције", навео је Чађо. Министар је рекао да ће сва дјеца из категорије погинулих припадника МУП-а, уколико имају жељу и прођу потребне тестове, бити уписана у високе полицијске школе, без обзира на ранг-листу. Откривању спомен-плоче присуствовали су и Гојко Васић, директор Полиције РС, чланови породица погинулих полицајаца, представници општине Теслић, Борачке организације РС и грађани Теслића. Васић је поручио је да се не смије заборавити колико су неки људи и неке породице дале за РС. "За нас је веома важно да се доприноси тих људи у ратном и поратном периоду, јер има полицајаца који су страдали и након рата или остали инвалиди, не заборави и да им осим нас, помогне и сам систем друштва кроз школовање, запошљавање и друге бенефиције у оквиру материјалних могућности", рекао је Васић. Спомен-плоча постављена је испред Полицијске станице Теслић. На спомен-плочи уклесана су имена полицајаца Петра Бабића, Вељка Петровића, Радивоја Крунића, Драгана Јелића, Новка Смиљића, Горана Стевановића, Ђорђе Бојиновића, Мирка Илинчића, Станка Савковића, Драгомира Поповића, Милорада Маркочевића и Моме Савковића. Први међу њима погинуо је Петар Бабић 8. јуна 1992. година у селу Горњи Ранковић. Тројица теслићких полицајаца живот су изгубили бранећи Републику Српску на озренско-возућком ратишту, а остали на теслићко-тешањском ратишту. Већина погинулих била је ожењена и иза њих је остало 12-оро дјеце.