X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 07/10/2014 | 15:28

„Играле се делије” и ратнички инструмент-труба

Свака пјесма је лијепа на свој начин. Још када нека од њих има велику прошлост и има шта да каже, куд ће занимљивије...

 

Учитељ и пјесник Милорад Петровић-Сељанчица написао је много познатих пјесама које су доживјеле трајно музичко уобличавање познатих и непознатих музичких стваралаца. Сјетимо се само пјесама: “Јесен стиже, дуњо моја”, “Не лудуј, Лело”, “Чујеш, чујеш, душо”, “Мој дилбере, рођо моја”, али најдинамичнија, пјесма одушевљења, националне тежње и веселог духа и даха, свакако је пјесма „Играле се делије”. Ове стихове компоновао је Божидар Јоксимовић и 1919.године их унио у своју свиту “Пјесме из младости”.
Пјесма “Играле се делије” треба да се чује и стигне до Стамбола. То је мотив стихова и жеља пјевача и играча. Пјесма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници су причали да им је било много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље и стигну у Истамбул. Некада су баш из тог града Истамбула или раније Цариграда, стизали фермани за Србију, хатишерифи, повеље. Још од Константиновог доба у овај град су погледали наши цареви, кнежеви и деспоти, шта ће се тамо одлучити за српски народ-добро или лоше. Тако је Цариград ушао и у нашу народну пјесму: “У Стамболу, на Босфору”, “Ој, Ужице, мали Цариграде” итд.
Педесетих година прошлог вијека, у Београду, у кафани “Грмеч”, скупљали су се редовно и одушевљено, народни музичари: Царевац, Рамбосек, Радетић, Јашаревић, Јеремић и Крњевац. У подне, послије снимања на Радио-Београду, причало се о старим добрим пјесмама, које се “нешто не чују”. Виолиниста Властимир Павловић Царевац, са истанчаним укусом за народну пјесму, у најужи круг својих омиљених пјесама, стављао је пјесму “Играле се делије”. Ускоро су многи открили сву љепоту те добре, народне пјесме, која је многа покољења играча и пјевача носила у историју и крајеве гдје су побједе и гробови њихових дједова-ратника.
Пјесма “Играле се делије” никада није престала да живи. И у наше вријеме музички је обрађују многи солисти и хорови, а народ ову гласовиту мелодију пјева на славама, свадбама и саборима. Као да српска младост подсјећа на старе стазе и путеве слободе које им је некада ферман из Стамбола забрањивао. Пјевачи и хорови, изводећи ову пјесму, идентификују неке људе, догађаје и вријеме са оним некадашњим истамбулским, зулумћарским, поробљивачким. Истовремено српски фрулаш и његово коло, хвале се и журе у бескрај слободе и радости. У пјесму и игру......


“Труба је Србину радос' и жалос'. Она га води и на весеље и у рат, а испраћа га кад умре”. Ово каже народни музичар из Ваљевске Колубаре Крстивоје Суботић. Његове ријечи уводе нас у причу о ратничком, солунском инструменту-труби.
Фрагмент казивања једног народног музичара о значењу трубе за нашег човјека некоме можда дјелује чудно, а некоме најблаже речено, претјерано. Гдје је “права истина” кад је о томе ријеч? Труба, а са њом и групно музицирање у оквиру блех оркестра, иако у основи страни нашој традицији, постали су јој веома блиски из више разлога. Вјероватно најважнији је тај што су поникли из војне праксе, која је Србину, као човјеку који је вазда ратовао, била веома блиска. Јак и продоран звук трубе нешто је што одговара укусу нашег човјека који највише цијени снагу, како у животу, тако и у музици.
Једни кажу да је труба народни музички инструмент, а други тврде да је симбол ратника и војевања, који су постали већ дио фолклора нашег народа. И једни и други су у праву.
У давна времена труба је била врло значајан музички инструмент који није служио за забаву већ за командовање. Бојном трубом давао се знак за: јуриш, прекид борбе, збор или повлачење јединица са бојишта. Касније се трубом најављивало повечерје, устајање, постројавање и све оно што се саопштавало великом броју војника. У неким крајевима су дјеца правила трубу борију. Савили би врбову кору и направили посебан писак од дрвета. Некада се правило, а данас памтило.