Кад власти забране умирање!
Француска и Италија водеће су земље када се ради о "забрани умирања". Пошто на гробљима више нема мјеста за укоп, забрана је једини начин да се избјегну неугодне ситуације.
У италијском градићу Селиа градоначелник је донио уредбу по којој сво становништво "мора бити здраво"!? У градићу живи 537 становника, а већина има више од 65 година због чега би њихово умирање могло убити град.
Занимљиво је да су у Фалкиану дел Масику, са 3.700 становника, власти законом забраниле смрт како би подстакле сусједни градић да подијели своје гробље са њима?!
У француском Коноу једино земљиште које је могло послужити за укоп умрлих и проширење било је у близини војне авио-базе.
Министар одбране противио се одлуци да се на том земљишту изгради гробље, па је градоначелник донио одлуку да је умирање "илегално за свакога ко нема властито мјесто за укоп".
Васти градића Сарпуро у Француској такође су забраниле људима да умиру и запријетиле да ће "преступници бити кажњени"?! Ипак, градоначелник је касније повукао ту одредбу.
У бразилској Биритиби власти су се суочиле са недостатком мјеста за укоп, па је и тамо једноставно смрт "забрањена". Наиме, Католичка црква противи се кремирању, а у градићу више нема мјеста за укоп.
У шпанском Лањарону власти су се такође суочиле са недостатком мјеста за укоп. Зато су забраниле становницима да умиру док општински службеници не нађу мјесто на којем ће се изградити ново гробље.
Градоначелник је поручио суграђанима да се "побрину за своје здравље како не би умрли прије него што градске власти пронађу погодно земљиште за укопе".
У норвешком Лонгјербену, рударском градићу, једном од најсјевернијих мјеста на свијету, откривено је да се тијела на локалном гробљу не "разграђују", па град је забранио нове покопе.
Тијела која су била спуштена испод пермафроста била су нетакнута, па је то омогућило научницима да истраже епидемију Шпанске грипе која је 1918. године погодила градић, а вируси су се још налазили у тијелу покопаних.