За два литра воде бубрези кажу - хвала!

Мит да дневно треба попити најмање осам чаша (1,9 литара) воде (без кафеинизираних и алкохолних пића) прилично је раширен, али још без довољно научних доказа који га оправдавају.

Посебно је нејасно у којој мјери количина уноса течности може да утиче на функцију бубрега и превенцију различитих бубрежних болести. У студији канадских аутора из 2011. године која је публикована у америчком часопису Clin J Am Soc Nephro испитивано је 2.148 здравих одраслих особа које припадају општој популацији и имају нормалну бубрежну функцију.

Они су на основну дневне количине излучене мокраће (која зависи од количине уноса течности) били подијељени у четири подгрупе, према количини урина. Код њих је шест година праћена бубрежна функција. Установљено је да се бубрежна функција најбрже смањивала у групи испитаника који су мокрили мање од литар дневно, а најспорије у групи испитаника који су мокрили више од три литара дневно. У овој студији нису учестовали испитаници који већ имају ослабљену бубрежну функцију.

Исто тако, истраживања америчке групе научника урађена на 3.427 одраслих особа показало је да већи дневни унос течности има протективан утицај на бубреге. И неке друге студије су показале да је унос више од два литра течности дневно значајан.

* Како објаснити чињеницу да појачан унос течности има заштитно дејство на бубреге?

Могуће научно објашњење је у чињеници да бубрег игра кључну улогу у одржавању биланса течности у нашем тијелу. Недовољан унос течности стимулише лучење хормона вазопресина, који може довести до оштећења бубрега. Наиме, овај хормон дјеловањем преко В2 рецептора доводи до прогресије различитих бубрежних обољења и повећања крвног притиска. Исто тако, најновији подаци указују да овај хормон дјеловањем преко В2 рецептора који се налазе у јетри и панкреасу, може играти улогу у настанку метаболичког синдрома и шећерне болести. Стога се данас чине покушаји да се прогресија неких бубрежних обољења (посебно полицистичне болести бубрега) успори примјеном лијекова који блокирају рецепторе за овај хормон (толваптан).

Закључак свих студија је да умјерено повећан унос течности (два до три литра дневно) има повољан ефекат на бубреге. Уноси више од три литра дневно се не савјетују због ризика од смањења концентрације натријума у крви. Наравно, ове препоруке се односе на здраву популацију, а пацијенти са хроничним болестима, посебно бубрежним, препоруку о пожељном дневном уносу течности морају добити од свог љекара.

Генерално, препоруке за унос течности варирају од земље до земље. У складу са препоруком Европске агенције за безбједност хране из 2010. године мушкарци дневно треба да унесу 2,5 литара, а жене два литра течности. При томе око 20 одсто од ове укупне количине долази из хране. Ова агенција заједно са Њемачко-аустријско-швајцарским водичем за исхрану препоручује да осмоларност урина треба да буде око 500 мОсм/л, што се постиже са дневним излучивањем 1,5 до два литара мокраће.

Које болести спречава појачан унос течности?

На мултидисциплинарном састанку експерата расправљало се о утицају количине уноса течности на превенцију стварања каменаца и инфекција мокраћног тракта, настанак хроничне болести бубрега и рака мокраћне бешике.

Бубрежни каменци

Појачан унос течности смањује ризик од поновног настанка каменаца избјегавањем стварања концентроване мокраће. Борги и сарадници су показали да се овај ризик смањује за 50 одсто са уносом више од два литра течности дневно. Међутим, када је у питању превенција стварања првог каменца у бубрегу подаци из студија су још неконзистентни.

Уринарне инфекције

Постоје неки докази да је недовољан унос течности удружен са настанком уринарних инфекција. С друге стране, појачан унос течности дооводи до дилуције бактерија у урину, испирања слузнице мокраћних канала те смањења густине и киселости мокраће са посљедичним смањењем адхезије (лијепљења) бактерија на слузнице мокраћних канала. Међутим, све ово још увијек није потврђено у експерименталним и клиничким студијама.

Канцер мокраћне бешике

Канцер мокраћне бешике по учесталости је на петом мјесту. Главни фактори ризика за настанак овог типа канцера су пушење цигарета и излагање различитим хемикалијама. Појачан унос течности може довести до смањења концентрације канцерогених супстаци и мокраће и њиховог ефикаснијег испирања. Међутим, добијени подаци су контрадикторни што се повезује са присуством полутаната у води. Посебно висок ризик од настанка канцера мокраћне бешике могли би имати пушачи са недовољним уносом течности.